Marija Šerifović grcala u suzama na komemoraciji Saše Popovića: Sale moj, otišao si prerano, volim te

– Mnogo toga u životu nas dočeka nespremne, a ti si, Sale moj, baš iznenadio. Sve nas, pa čak i mene, po ko zna koji put. Nikada ovo nisam radila i ne znam kako se za ovakve stvari sprema, posebno kada iza mene stoji slika nekog mog – započela je Marija, dok joj je glas podrhtavao od tuge.

Njeno sećanje na Sašu vraćalo se decenijama unazad, od trenutaka kada ga je znala kao mamimog kolegu, pa do dana kada su postali bliski prijatelji.

– Od svih ljudi koji su danas ovde, ja sam te možda poznavala najkraće, ali poslednjih desetak godina toliko sam vremena provela uz tebe da mislim da si u mom životu od kada znam za sebe. Zapravo, jesi. Kada sam bila mala Marija, znala sam te kao deo Slatkog greha, kao Breninu desnu ruku, kao profesionalca. Godinama kasnije, kao svog kolegu, kao našeg direktora. A najponosnija sam jer sam dovoljno porasla da me nazivaš svojim prijateljem i da danas stojim ovde pred tvojom porodicom i tvojim najbližima – rekla je kroz suze.

Marija je zatim govorila o Sašinoj neiscrpnoj energiji i posvećenosti poslu.

– Nikada nisam poznavala nekoga ko je toliko goreo, ko je sa tolikom strašću živeo ovaj naš posao. Verujem da svako u ovoj sali čeka da izađeš iz nekog ugla i da počneš da nas raspoređuješ po ovoj bini, da vičeš ko šta treba da kaže ili uradi. Iz svakog od nas si umeo da izvučeš najbolje, da nas nateraš da preskočimo taj prag navike i da tvoj žar usadiš u svakoga sa kim si radio.

Ali, bolno je osvestiti da njega više nema.

– Danas, kada te ovde nema, a svi smo zbog tebe došli, jasno nam je da ništa više neće biti isto, ne samo na estradi, već u duši, čiji si komad odneo pre pet dana. Znaš ti dobro da ćeš nedostajati svima nama – i Ani, i Đoletu, i Bosketu, i Viki, i Miliju, i Snežani, i Ceci, i tvojim dugogodišnjim saradnicima… ali najviše tvom Suletu, Aleksandri i Danijelu. Ali što se njih tiče, tu brige nemaš, jer vidi koliko nas je – rekla je Marija sa suzama u očima.

Na kraju, želela mu je ono što je najviše voleo – sunčane dane i vetar u kosi.

– Kada se sve otpeva i kaže, a emocije budu na vrhuncu, usledilo bi ono tvoje: „Dalje, ide!“ A ti si, dobri moj, otišao prerano. Tamo gde si sada, želim ti lepo i udobno mesto, jer si zaslužio. Sunčane dane, kako bi spustio krov na kabrioletu i uživao u vožnji. I da, počni da spremaš neki novi format gore, da sve bude spremno kada mi nekada stignemo. Neka te anđeli čuvaju i volim te – rekla je Marija i u suzama napustila binu.

U sali je zavladala tišina, prekinuta samo tihim jecajima. Oproštaj od Saše Popovića bio je pun emocija, a njegove kolege i prijatelji složili su se u jednom – njegov duh će zauvek živeti kroz muziku i ljude kojima je ostavio neizbrisiv trag.