Hrabrost i ljubav: Božo Vrećo otkriva svoj put kroz život!

Prema njegovim rečima, u svetu prepunom izazova i nesigurnosti, važno je zapamtiti zašto smo ovde. 

"Mi smo tu da delimo dobrotu, zbog nje smo postali tu," ističe sagovornik, dodajući da ta božanska duša koja je udahnuta u svakom od nas mora dati ljubav o kojoj često govorimo i koju svakodnevno živimo.

Smogao je hrabrosti da, tog prvog dana, izađe i kaže:


Foto: Instagram printscreen/bozovreco

 "Ako je ovo moj poslednji život ovde, onda ću ga živeti onako kako ga osećam. Misionarski, onako kako treba da ga iznesem." 

Oseća da je to jedini pravi put, bez zadrške i straha. Strah, prema njegovim rečima, ograničava nas i oblikuje u nešto drugo, udaljavajući nas od onoga što zaista jesmo.

"Meni je sve ovo povratak iskonu," naglašava. U trenucima introspekcije često razmišlja o svojim neobičnim izborima - haljinama, turbanima, tetovažama - svim onim stvarima koje nisu stereotipne. "Razlog za to je da bi ljudi kao takvi imali mnogo komentara. A ja im na to kratko odgovorim: 'Hej, ali ja vas toliko volim.'" - kaže Vrećo.

Božo ističe da u svetu prepunom izazova, važno je deliti dobrotu i ljubav, što nas vraća našoj pravoj suštini.

„Mi smo ovde da delimo dobrotu; zbog nje smo i postali ovde. Ta duša koja je u nama udahnuta jeste božansko i mora da prenese tu ljubav o kojoj pričamo i koju živimo. Imao sam hrabrosti da izađem tog prvog dana i kažem: 'Ako je ovo moj poslednji život ovde, onda ću ga živeti onako kako ga osećam i onako misionarski kako treba da ga iznesem. Bez zadrške i straha.' Mislim da nas generalno strah ograničava, skučava, kalupi, kleše i formira u nešto drugo od onoga što zapravo jesmo. Meni je sve ovo povratak iskonskom. Nekada se pitam zašto nosim haljinu, turban, tetovaže – sve ono što nije stereotipno. Upravo zbog toga ljudi daju mnogo komentara, a ja im na to kratko odgovorim: 'Hej, ali ja vas toliko volim!' - kaže Vrećo i dodaje: 

"Trebalo mi je vremena da skupim hrabrost da postanem sve što sam postao. Sigurno sam se rodio hrabriji u odnosu na okolinu i bio sam drugačiji. Uvek sam bio individua za sebe. Imao sam oslonac porodice, posebno majke i sestara, koje su mi ulile dozu ljubavi koja rađa hrabrost. Ta krila mi nisu falila, ali moraju da napuste tu lutku i da se razviju. Jednostavno, mora da popuca ta lutka oko tebe, opna, i da raširiš krila. Međutim, ni tada nije kraj. Kada izađeš iz opne, ideš ka nebu i suncu koje može da te sprži u istom trenutku. Ta krila su još uvek mokra, treba im vremena da se osuše i progledaju."

Kralj sevdaha ističe da uvek prašta ljudima i govori im da ih voli: 

„Treba nam više ljubavi, zato uvek praštam i ljudima govorim da ih volim, uprkos tome što živimo u vremenu kada je puno komentara i onoga što ne zaslužuje pažnju. To može da nas dodirne, ali je bitno kako vi to kanališete i šta ostane od toga – ili ništa ili sve.“ - kaže Božo Vrećo i otkriva kako reaguje na zlurade komentare: 

"Moja duša nijednog trenutka ne sme da pomisli bilo kome zlo, a kamoli da kažem tako nešto. Religiozan čovek može biti samo onaj koji je pun dobrote i ljubavi. Iako nisamm po svetom zapisu, kako kažu, ali Isus je grlio svakoga. Verujem u takav ishod" - rekao je Božo Vrećo u emisiji "Kec na jedanaest" na televiziji K1 i otkriva kako se izborio sa predrasudama s obzirom da mu je majka iz Crne Gore:

„Taj kamen je svet. On je i bačen, i čedo, i kuća. Kada sve to spojiš u jedno, dobijaš tu hrabrost o kojoj govorimo. Dobar odgoj, hrabrost, individualnost, fokus i nikada ne odustati. Moja mama bi uvek govorila: 'Ti ne možeš odustati, jer je to nešto što ti je Bog dao.' Majka se nijednog trenutka nije plašila, čak i kada je bio rat. Mi smo bili u jednoj sobici bez svetlosti i života unutra, a ona meni kaže: 'Daj da zapevamo, neće nas niko čuti, a mi ćemo preživeti.' Taj sevdah i šapat koji neguješ je blagoslov, i moraš to da prenosiš. To jeste negde breme, ali i veliki blagoslov.“ - zaključio je.