Iskrena ispovest Vedarane Rudan o borbi sa rakom: Bolovi nisu strašni, ali svaki tren se pitam - je li ovo kraj?

U svojoj potresnoj i iskrenoj ispovesti, poznata spisateljica Vedrana Rudan otvoreno govori o svakodnevnoj borbi s rakom, suočavanju sa strahovima i emocionalnim izazovima koje donosi bolest.

Foto: YouTube printscreen/RTHN

Iako su fizički bolovi povremeni i podnošljivi, ono što je prati u svakom trenutku jeste neizvesnost – pitanje koje sebi stalno postavlja: "Je li ovo kraj?" Kroz hrabru i dirljivu priču, Rudan deli kako rak menja perspektivu na život, odnose i svakodnevne sitnice koje mnogima prolaze nezapaženo.

"Svi svetski mediji objavili su vest da je Kejt, buduća engleska kraljica, prošla hemoterapiju i da sada galopira ka potpunom oporavku. Ha, ha.

Sigurno ne bih pisala o tome da nemam rak. Samo onaj u kom čuči, razume princezu i užas kroz koji je prošla i kroz koji prolazi. Rak možda jeste izlečiva bolest, ali samo mali broj onih koji ga imaju u to veruje. Lekari ih hrabre, hrabre i mene, "sve smo izvadili", a onda kreće rečenica: "Vidimo se za tri meseca."

Ako ste "sve izvadili", čemu novi susret? Čula sam: "Niko vam ne može garantovati da već pre operacije nije neka metastaza krenula…". Ipak, kad čuješ da je trenutno "sve čisto" odahneš i život ti drugačije miriše", piše Vedrana i dodaje:

"Pre bolesti često sam znala govoriti: "Dosadno mi je, stara sam, ne živi mi se, ovaj svet je strašan, ne želim više da gledam gde ide, sve je iza mene, svi snovi, sve ljubavi, svi planovi, sve radosti, kako se ubiti i najzad prekinuti film koji u tebi izaziva ili teskobu ili zevanje?"

Sada, danas, osećam neodoljivu potrebu da se probudim i vratim na staro. Odvraćam misli od raka na nezamislive načine. Kupila sam sebi prsten za rođendan pre rođendana, jer nisam sigurna da ću dočekati rođendan, od njega me deli mesec dana.Otišla sam curi da mi sredi obrve. Pitala sam se, nije da nisam, treba li da sređujem obrve, kad će mi izlazak života zapravo biti ulazak u sanduk od jelovine, pa peć? Nema smisla. Ipak sam otišla. Dolores mi je u sat vremena promenila lice. Hvala Dolores, ali ne i misli.

Ivana mi je na nokte nanela krasan lak, moj prsten zbog toga blješti posebnim sjajem, hvala, Ivana. Nažalost, rak čuči u mojoj glavi. Zvala sam doktora Nikolića. "Ima li ikakve šanse da preživim?" "Ne znam, ali imaš velike šanse da poludiš. PTSP se leči." PTSP?

Strah od smrti je normalan, ali dođe pa prođe. Mene moj rak prati svaki trenutak u životu. Sinoć sam izašla ispod tuša, obrisala se i krenula prema spavaćoj sobi. U ogledalu sam videla svoje tielo. Da, konačno sam skinula onih deset kila koje su me mučile.

Vitka sam što je dobro, ali… Sredinom trbuha proteže se debeli, ljubičasti ožiljak… Ja ga ne vidim kao spas, meni je on znak bliske smrti i ružnoće. Čula sam da muž u kući otvara neka vrata. Pojurila sam prema kupatilu i na sebe navukla kupaći ogrtač. Nisam htela da vidi golu nakazu.

Četrdeset posto muževa ostavi ženu kad ona oboli od raka, moj muž nije među njima, naprotiv, brine o meni danju i noću. Pa ipak…

Odjednom, ništa mi ne smeta. Svi su kukali zbog paklenih vrućina. Bilo mi je čudno. Ljudi, je*eš vrućine, budite sretni, nemate rak. Sad su izvan sebe jer je hladno. Obucite se, u čemu je problem?

Svima je hladno, a ja u ofucanoj, tankoj trenerci, zašto bih trošila lovu na novu, razmišljam šta da na mene navuku kad umrem. Možda ipak onu zelenu haljinu koju mi je kupio muž i koja mi je od starta bila broj manja? Konačno mi stoji savršeno.

I ti bolovi. Povremeno me bole leđa, pa ruka, noge, ništa dramatično, ali ja svaku bol tumačim kao ples metastaza u mom telu. Ni sa kim ne mogu o tome razgovarati, Kejt je daleko, ljudi oko mene imaju druge "probleme". - zaključila je Vedrana u svom blogu.