Parovi: Boban Radosavljević i Ivan Gavrilović se jadali jedan drugom

Prvi je sa svojim dogodovštinama krenuo Ivan:

"Pevao sam u Slankamenu, za dogovoreni honorar. Jedan tip je došao, dok sam pevao pružao mi po sto evra. Ređao je on tako zelene, jednu, drugu, treću. A, onda je prišao i ugrizao me za nos! Nisam znao šta se desilo. Nemam pojma zašto me je ugrizao za nos! Pevao sam, ništa se nije dešavalo, što bi ukazalo da će se tako nešto dogoditi."

"Šta si radio?" – pitao ga je Peđa.

"Otišao sam do gazde, u pauzi, uzeo honorar, naravno i onih 300 evra što mi je dao ovaj i polako, zapalio!"

"Otišao si?"

"Naravno. Oni su me posle jurili, nije me bilo briga. Celu noć su me tražili. Honorar sam zaslužio, a onih 300 evra, to je zbog nosa."

Svi su se smejali.

"Jednom sam pevao našem najvećem vojniku" - počeo je Boban.

"Misliš komandantu?" – rekao je Ivan.
"Tako je. Pevao sam komandantu. Tražio je pesmu „Đurđevdan“, a ja tu pesmu nikad ne pevam. Ne znam."

"Šta si mu rekao?"

"Prišao je, otkopčao mi je šlic, držao je pištolj u ruci "– rekao je Boban.

"Rekao sam mu da može da mi uzme samo ovaj život, drugo nemam, a tu pesmu ne znam da pevam, niti sam je pevao. On se nasmejao, izvadio je 500 maraka tadašnjih i pružio mi. Rekao mi je „imaš m….da, svaka ti čast“.

"Kakav je to kralj bio" – dodao je Gavrilović.

"On je pravi kralj!"