Aleksandar Futa Radulović: Povratak na scenu posle ličnih tragedija!

Nakon što je izgubio oba sina, Miloša i Milana, voljenu suprugu Marinu i oca, Aleksandar Futa Radulović je nekako uspeo da pronađe snagu i nastavi dalje. Prihvatio je svoju sudbinu i odlučio se za život.

Rad na biografskom filmu "Nedelja," koji opisuje život dorćolske legende, podsetio ga je na njegovu muzičku genijalnost i koliko je njegova stvaralačka pauza bila gubitak za našu muzičku scenu.

Nakon petnaest godina pauze i niza životnih tragedija, Aleksandar Futa Radulović je ekskluzivno za "Petcast" prvi put govorio o svom životu pre i posle Marine. Podelio je šta ga je motivisalo da ponovo uzme gitaru u ruke, koliko je napredovao rad na novom albumu Cece Ražnatović, kao i o njegovom novom projektu "Tribute to Džej bend" na koji je veoma ponosan.

"Svestan sam da sam poslednjih godina bio preokupiran drugim stvarima. Konačno smo pronašli slobodan termin da ispričamo ovu priču.

Danas ćemo se fokusirati na ono što nam je trenutno najvažnije. Kako kažu? Šta je na kraju? Duško Radović je rekao: Na kraju je novi početak. Da li smo na novom početku? Da, jesmo. Posle mnogo dešavanja, uglavnom negativnih, došlo je vreme za promene. Sve što se desilo stavio sam sa strane, promenio pristup i odlučio se za život. Taj život će doneti nove stvari, kao što je prethodni deo mog života nosio svoje. Voleo bih da ovaj deo bude srećniji.

Pošto je ceo moj život vezan za muziku, nastavićemo sa muzikom. Novi početak je samo nastavak jedne priče koja je do sada trajala. Nadam se da će se nastaviti istim tempom, možda čak i uspešnije. Iako Marine više nema da nastavi svoj deo, idemo dalje. Biće novih tekstopisaca."

Muzika je za mene pravi lek. Da li može da izleči najstrašnije emocije koje nosimo u sebi? U mom slučaju svakako može. Nije samo gitara u pitanju, tu su i svi ostali instrumenti. Muzika je zbir zvukova koji nisu svakodnevni, razlikuju se od uobičajenih zvukova koje čujemo oko sebe. Pomaže ti da pobegneš u neki drugi svet. Svet oko nas ima svoje zakonitosti koje ne možeš mnogo da menjaš. Muzika je izlaz za stvari koje nisu u prvom planu, potiskuje ih. Dakle, muzika kao muzika, tonovi, frekvencije – sve to može da leči i pomaže. Jednostavno te pomera iz svakodnevne priče, sklanja te, čuva te i na kraju, može se reći, i leči.

Nema osobe koja se nije obradovala kada je Svetlana Ceca Ražnatović najavila izlazak nove pesme "Za kraj" u decembru, na kojoj smo zajedno radili. Mnogi su tada komentarisali "super, Futa se vraća, Futa nam je nedostajao".



Da li sam uopšte ikada odlazio?

Pa, zapravo, nisam. Samo sam se malo povukao, pritajio, jer su početkom 21. veka, recimo oko 2007. i 2008. godine, počele da se dešavaju negativne stvari u mom životu. Bilo mi je svega previše, posebno rada koji je bio svakodnevan i svakonoćan. Odlučio sam da se malo odmorim. Nisam se potpuno povukao, ali sam napravio pauzu. Tako da sam kolegama, koji su mi bili simpatični, ustupio mesto da mogu da rade. Neću ih imenovati, ali svi oni su nastavili ono što je bilo. Marina je nastavila da radi istim tempom, čak je pojačavala priču, našla pomoćnike za tekstove, ali se nije mešala u muziku. Od starta smo napravili dogovor da je to zajednička priča.


Možda vas interesuje:
Misteriozna poruka Anastasije Ražnatović - Šta se dešava?




Foto: Printscreen Youtube/K1 tv


Da objasnim, postoji melodija i tekst koje čuješ kod pevača ili grupa kada pevaju. Ali tu ima mnogo toga – aranžiranje, programiranje, produciranje, snimanje, sviranje. Moj posao se sastoji od deset segmenata koji su vezani za krajnji produkt, snimak pesme. Pesma se može svirati uz gitaru, harmoniku, ili bez ičega, samo pevači mogu pevati. Kao krajnji konzument, čuješ pevača koji saopštava autorsku priču i ideju. Mi smo imali zajednički dogovor, osim zajedničkog života, da je Marinin deo bio pisanje tekstova i da se ja ne mešam u to. Sarađivali smo na muzičkom planu. Marina je bila usredsređena na tekstove, a ja na muziku. Nju je zanimao krajnji produkt, da pevač bude dovoljno sugestivan i da šalje poruku. Zadovoljni smo ili nismo, ali dok ne dođemo do krajnje faze, tu je mnogo promena i izmena.

Vas dvoje ste bili jedna celina, kažu da će se takva celina teško ponoviti. Kada ste shvatili da ste muzički kompatibilni? Upoznali smo se polovinom 1982. godine, družili se neko vreme, a ja sam tada bio gitarista grupe Zana. Žika i Radovan su nas upoznali. Došao sam da zamenim gitaristu koji je bio na odsluženju vojnog roka. To je trajalo godinu dana, baš kada je izašao album "Dodirni mi kolena" grupe Zana, njihov najuspešniji album. Nakon toga smo se još družili, pa smo se venčali i započeli zajednički život. Marina je nastavila sa tekstovima, a ja sam svirao.

Onda jednog dana Marina kaže: "Zašto ti ne bi komponovao pesme, kada vidiš šta mi donose?" Nije joj se sve dopadalo, ali je i od toga pravila bolje nego što je bilo. Čuo sam i jedno i drugo. Sve je tada bilo podređeno festivalima i temama koje su bile prihvatljive. Nije imala dovoljno slobode da pokaže sve što je u njoj. Tada mi je rekla: "Zašto ne bi ti komponovao?" Rekao sam joj da bih radio nešto svoje, ne bih prepisivao postojeće pesme. Svirao sam razne vrste muzike, od rock'n'rolla do svadbi i veselja. Ako bih se time bavio, krenuo bih da pravim nešto svoje, sa svim što sam do tada asimilirao. Pa da probam, ako prođe, prođe.

Vi i Marina ste predstavili novi zvuk - narodnu muziku sa primesama pop i rock muzike.

Goran sa "Dugmetom" je doneo rock'n'roll u folk muziku, što je nekim ljudima bilo prihvatljivo, a nekima ne. To je ipak bila osnova za rock'n'roll. Drugi su počeli da kopiraju, ali to više nije bilo to. Ja sam obrnuo taj recept. Dok se kod njih to zvalo rock'n'roll, ovde su to nazvali folk rock, pop folk, pa čak i turbo folk. Ali muzika je bila slična, što se tiče same svirke. U stvari, kad skinemo aranžman i ostalo, 70-80% pesama su bile zabavne, a ne narodne. Ima tu narodnih elemenata, ali sam ja naglasio harmoniku. Koristio sam samo nekoliko instrumenata umesto mnogo njih.

Džej se 1987. godine pojavio u mom životu, a posle par godina, Džej je došao kod tebe i Marine. Kako je izgledao taj prvi susret, i da li je tačno prikazan u filmu "Nedelja"?

Prvi susret nije bio u studiju, već kod nas kući. U filmu je drugačije prikazan. Džej je bio isti od početka do kraja - otvoren, uvek nasmejan ili tužan. Nikad mu se nije zamerilo ni kad bi napravio grešku.

Džejov rođak, Džamba, je takođe doprineo prvom albumu pesmom. Bilo je dosta spekulacija o njemu, možeš li da rasvetliš tu situaciju?

Džamba je bio Džejov rođak s druge strane zakona. Prvi put kad mi je Džej pomenuo tu pesmu, nije spomenuo Džambu. Rekao mi je da pesmu obično piše u zatvoru ili u bekstvu.



Možda vas interesuje:
Prvo oglašavanje bivše žene Nenada Pagonisa nakon skandala!




Foto: Printscreen Youtube/AmiG show


Prvi put kad smo se sreli, rekao mi je da je ta pesma napisana u zatvoru. Kada sam ga pitao za autora, nije mi odgovorio. Tek kasnije, kada smo počeli da radimo na pesmi, ispostavilo se da je autor Džamba, Džejov rođak s majčine strane. Iako je Džej prvi put bio taj koji je doneo pesmu, Džamba je kasnije bio kreditor pesme.

Šta ti znači taj period? Imao si dosta uspeha, ali i životnih tragedija. Kako se nosiš s tim?

Sve se promenilo kada su se počeli redjati gubici. Marina je bila prva koja je otišla. Prvo, tri godine ranije, otišao je stariji sin Miloš. To je bio pravi šok. Pretpostavljamo da su se međusobno dogovorili kako će ga ona čekati. Pre tri godine je otišla Marina, a pre godinu i po dana i mlađi sin Milan. Sada sam ostao sam. To je najgore od svega, i to mi najteže pada. Voleo bih da su oni živi i zdravi, ali to nije moguće.

Kako je Marina podnela gubitke? Bila je jako emotivna i brinula je o tebi. Kako si ti podneo to?

Marina je umrla od bolova, mislim, ne od bolova, ali zbog bolova. Bila je bolesna dve godine. Kako smo stariji, sve više počinjemo da razmišljamo o tome. Ona je sve to nosila dosta hrabro. U početku je mislila da nije ništa strašno. Posle nekog vremena je shvatila da nešto nije u redu, otišla je kod lekara, i oni su je operisali. Posle te operacije, ispostavilo se da je sve to bilo uzalud. Kad su je operisali u Londonu, rekli su nam da je sve u redu. Na kraju su ustanovili da nije bilo sve u redu. Nakon toga je prošla još nekoliko operacija. Bila je jako jaka, mnogo jača od mene. Ona me je držala na okupu. Ne znam šta bih radio da nije bilo nje. Bio sam u haosu, stvarno sam bio u haosu.

 

Kako si na to gledao?

U početku sam bio naivčina, mislio sam da će sve biti u redu. Da ćemo se lečiti i posle toga sve nastaviti. Ali nije bilo tako. Marina je bila vrlo emotivna. Marina je mnogo više brinula o meni nego o sebi. Ja nisam imao snage ni za šta. Ona je sve to nosila na sebi. Kako sam ja to podneo? Ne znam, život ide dalje. Nisam znao šta ću, bio sam zatečen.


 

Kada je Marina umrla, šta ti je bilo prvo na pameti?

Kada je umrla Marina, prvo sam pomislio kako neću moći dalje. Kako ću dalje? Ne znam, ali ide život dalje. Nešto se mora raditi. Dalje ne znam kako, ali moram. Moram se trgnuti. Na kraju krajeva, šta mogu? Šta mogu? Ne znam. Ali moram dalje. Ne znam ni sam kako, ali moram dalje.

Kako si se nosio sa svim tim gubicima?

To je bio težak period, bez sumnje. Gubiti voljene osobe jednu za drugom bilo je gotovo nepodnošljivo. Ali, kako kažu, život ide dalje. Morao sam pronaći snagu da nastavim dalje, koliko god teško to bilo. Muzika mi je uvek bila izvor utehe i inspiracije, tako da sam se često povlačio u nju kako bih pronašao malo mira i smirenja.
 

Kako je tvoja muzika uticala na tebe tokom tog perioda?

Muzika je za mene uvek bila više od samo posla - bila je moj izlaz, moj način izražavanja, moj lek. Tokom tih teških trenutaka, muzika mi je pružala utočište, neki oblik terapije. Bilo je dana kada sam jedva uspevao da se nateram da izađem iz kreveta, ali čim bih seo za instrumente, osećao sam se živim, povezanim s nečim većim od sebe. Muzika mi je pomagala da kanališem svoje emocije i da pronađem snagu da nastavim dalje.
 

Da li si ikada razmišljao o prestanku karijere tokom tih teških trenutaka?

Iskreno, bilo je trenutaka kada sam se pitao da li ću ikada moći nastaviti sa muzikom. Gubiti voljene osobe, suočiti se sa toliko gubitaka, to je moglo da uništi bilo koga. Ali, kako vreme prolazi, shvatio sam da je muzika bila moja terapija, moj način da se nosim sa tugom i bolom. Nisam mogao da zamislim život bez nje, bez te veze sa umetnošću koja mi je toliko značila.
 

Kako si pronašao snagu da se vratiš muzici posle tako teških gubitaka?

Teško je reći tačno odakle dolazi ta snaga. Možda je to bila želja da nastavim Marina, moja porodica, ili možda jednostavno osećaj da imam još nešto da pružim svetu. Ali, duboko u sebi, znao sam da muzika nije samo moj posao, već i moj poziv, moj način da se izrazim i podelim svoje emocije s drugima. I to je bilo dovoljno da me pokrene napred, da me podseti da ima svetla na kraju tunela, čak i kada je sve izgledalo najmračnije.
 

Hoćeš li nastaviti da se baviš muzikom?

Oduvek sam verovao da je muzika deo mene, nešto što ne mogu jednostavno ostaviti po strani. Bez obzira na sve što sam prošao, muzika je ostala konstanta u mom životu, izvor snage i inspiracije. Iako će možda biti izazova na putu, siguran sam da ću nastaviti da se bavim muzikom, jer to je deo onoga što sam ja.



Šta je još Futa ispričao pogledajte u nastavku: