Pre dva veka, ako bi neko posedovao obimnu zadnjicu, postao bi predmet podsmeha i meta javnih kritika. Primer za to je bila Sarti Bartman, žena sa najvećim kukovima na svetu, čiji je život postao prava noćna mora.

Sarti Bartman, predstavnica afričkog hotentotskog naroda, živela je svega dvadeset sedam godina, od kojih je poslednju provela u beskrajnom poniženju pod rukama obrazovanih Evropljana. Ova mlada žena postala je rob sopstvenog tela, što je odredilo njen celokupni životni put.

Sarti Bartman rođena je 1788. godine u Južnoj Africi. Njen život je počeo najtežom borbom za opstanak: kada je Sarti imala oko petnaest godina, holandski kolonijalisti su pobili čitavu njenu porodicu tokom osvajanja novih teritorija. Nakon toga, devojka koja je imala sreće da preživi postala je roblje u kući bogatih farmera u Kejptaunu. Njeni vlasnici su je nazvali Sarom.

Saru je čekala uobičajena sudbina afričkih robova - slepa i relativno beznačajna služba u imućnom domu, možda čak i brak i rađanje sopstvene dece koja bi takođe bila predodređena za život u ropstvu. Međutim, jedan incident u njenom životu preokrenuo je sve naglavačke i učinio je možda najpoznatijom predstavnicom svog strpljivog naroda.



Pre dva veka, imati izražene obline i obimnu zadnjicu bio je povod za podsmeh i javnu kritiku. Slična sudbina zadesila je i Sarti Bartman, ženu s najvećim kukovima na svetu, čije je živote pretvorila u pakao.






Odlučujući faktor u sudbini Sarti Bartman bila je struktura njenog tela, nasleđena od njenih hotentotskih predaka. Devojka je imala izuzetno istaknute kukove - oko dva metra u obimu (da ne pominjemo genitalije, čiji je izgled bio šokantan za Evropljane). Ipak, vlasnici Sare nisu obraćali pažnju na karakteristike svoje robinje sve do posete njihovog prijatelja, engleskog hirurga Vilijama Danlopa. Videvši njene obline, Danlop je bio iznenađen i počeo moliti farmere da mu je prodaju kako bi "radoznali primerak" odneo u London.

Robovlasnici iz Kejptauna nisu oklevali da se odreknu jedne od desetina Afrikanaca koji su radili na njihovim plantažama, predajući Saru preduzimljivom i hladnokrvnom Danlopu. Ipak, pojavile su se poteškoće pri premeštanju u Veliku Britaniju, jer je u to vreme, 1809. godine, trgovina robljem već bila zabranjena u Britaniji. Zbog toga je bila potrebna saglasnost same Sare za putovanje u London.


"Crna Venera"

Nakon što je Saru dovezao u London, dr. Danlop je odmah postupio nepristojno. Zaboravivši sva svoja obećanja, primorao je devojku da svako veče nastupa gola na sceni popularnih "ljudskih zooloških vrtova" tog vremena, nazivajući je vlasnicom najvećih kukova na svetu. Gola Sara postala je predmet podsmeha, a njen oblik i intimni delovi postali su spektakl, od kojeg je pohlepni Danlop zarađivao ogromne sume novca.

Na plakatima postavljenim širom Londona, Saru su nazivali "Hotentotska Venera" – pod tim nadimkom je robinja iz Južne Afrike postala "zvezda" sramne emisije za prosvećenu Evropu, koja se borila za ljudska prava i slobode. Sa saznanjem o Sarinom ponižavajućem položaju, predstavnici Afričkog udruženja, koje se borilo protiv ropstva, pokušali su izdejstvovati njeno oslobađanje. Da bi to postigli, bilo je neophodno dokazati da Sara nastupa u "ljudskim zoološkim vrtovima" ne svojom voljom. Na sudu je mlada žena, očigledno prestrašena Danlopom, odgovorila da se "izlaže javnosti uz sopstveni pristanak" uz nadoknadu.

Kao rezultat postupka, odnos između Sare i hirurga-šoumena je utvrđen kao ugovorni - pitanje je bilo zatvoreno.

Naredne četiri godine, Sara je nastavila da se pojavljuje na sceni gola za skromnu nadoknadu. Zasićena evropska javnost počela je da gubi interesovanje za Crnu Veneru, a Danlop je uskoro prodao svoju štićenicu Francuzu po imenu Reo, koji je trenirao životinje u cirkusu. Pod vođstvom novog vlasnika, Sara je nastavila da zabavlja ljude kao i ranije, ali Reo je bio još pohlepniji, bezobrazniji i okrutniji od Danlopa, zbog čega je devojka sve više počela da koristi drogu i alkohol. Ubrzo se nekadašnji miljenik javnosti pretvorio u predmet pravog progona u novinama i letcima - Sara je postala glavni lik ponižavajućih karikatura i zajedljivih feljtona.
 

Jeziva životna priča! Ko je Julija Lemigova, žena Martine Navratilove?

Nakon nekog vremena, potpuno neželjena, očajna i usamljena, Sara je počela da se bavi pros**tucijom kako bi se izdržavala. Često se zarazila opasnim bolestima od klijenata i decembra 1815. godine umrla je u Parizu. Male boginje, sifilis i upala pluća navode se kao mogući uzrok njene smrti.




Mučenje i posle smrti

Nakon smrti, telo "Crne Venere" proučavali su svetila najvećih univerziteta, raskomadano je, secirano i pokazivano hiljadama studenata tokom predavanja. Na primeru Sare, naučnici tog vremena pokušavali su da dokažu da predstavnici negroidne rase potiču od majmuna.

Kada su sprovedeni svi neophodni naučni eksperimenti, Sarini izmučeni ostaci su sačuvani u alkoholu i izlagani u pariskom Muzeju čoveka - tako se nastavilo do 1974. godine. Decenijama su ignorisani svi zahtevi svetskih organizacija za sprovođenje zakona da zaustave zlostavljanje Sarinog tela i sahranjuju ga u njenoj rodnoj zemlji.

Tek 1994. godine, Nelson Mandela, izabrani predsednik Južne Afrike, obratio se francuskoj vladi sa zahtevom da vrati telo "Crne Venere" u njenu domovinu.