Govorili su...


Govorili su: "Ne bojim se ja za nju. Ona se uvek snađe."

Govorili su: "Ona je kao mačka. Uvek se dočeka na sve četiri. Prilagodi se."

Govorili su tako kako ne bi čuli kako to "dočekivanje" ustvari boli. Padneš. Bole šape. Lutaš. Pomalo izgubljena. Gladna si ljubavi, pažnje, razumevanja. 


 

Jedan sastojak dodajte u šampon da vam kosa zablista!

A i ta prilagodjavanja... kao da su uvek uzimala deo mene... nešto staro sam morala trampiti za nešto novo, a ja sam samo želela biti JA - sa svim svojim delovima - i novim, i starim, i ranjenim, i radosnim. 

Kada su govorili "ne bojim se ja za nju" često sam ih posmatrala začuđeno. Kako oni znaju da ću se ja snaći?! Kako oni to znaju, a ja sumnjam, bojim se i nemam pojma šta ću, gde ću, kako ću?


Mislim čak da su mi takvim govorom otežavali taj put kojim sam prolazila jer nikom nije ni padalo na pamet da bi mi možda trebala pomoć, da možda SVE ne mogu sama? Stvorili su mi pritisak da se zaista moram snaći jer su mi jasno davali do znanja da od njih nikakvu podršku neću imati ...


I za čudo ili ne - SNAŠLA SAM SE! Bez njihove pomoći. SAMA. Kako sam znala. Ali zato sada znam da nikom od njih ništa ne dugujem. Ni objašnjenje kako sam, gde sam, kako mi je. Nikakve priče, opise, analize. Neki ne zaslužuju ni pozdrav. 


Jer svi su uglavnom sve znali. Uglavnom. Sve. Jedino nisu znali za strah koji sam osetila svaki put kada su oni 100% bili sigurni da za mene NIKO ne treba da brine. 

Nisu brinuli tada. Ne moraju ni sada.