Novembra 1985. godine, mali kolumbijski grad Armero postao je poprište strašne katastrofe. Vulkan u blizini je proradio, ostavljajući grad pod slojem blata i ruševina. Ovaj užas ne bi dosegao do ostatka sveta da nije bilo priče trinaestogodišnje Omajre Sančez, čija smrt je postala simbol te tragedije.

Francuski fotograf Frenk Furnijer bio je svedokom Omajrinog poslednjeg daha, zabeležavajući trenutke koji će zauvek ostati urezani u sećanje svih koji su ih videli. "Osećao sam se potpuno nemoćno pred ovom devojčicom koja je hrabro i dostojanstveno gledala smrti u oči", rekao je Frenk nakon svega.



Pitanje koje je ostalo u vazduhu bilo je:


Šta se tačno desilo sa životom male Omajre? Tri dana je borila se u blatu i ruševinama, ali nažalost, njen život nije mogao da bude spašen. Unatoč hrabrosti i dostojanstvu koje je pokazala u tim teškim trenucima, sudbina je bila nemilosrdna.

Omajrina priča postala je svedočanstvo o snazi ljudskog duha u suočavanju sa najtežim iskušenjima, ali istovremeno je podsećala na ranjivost pred silama prirode koje često nemaju milosti. Fotografije Frenka Furnijera postale su podsetnik svetu da se iza svake tragedije krije lična priča, puna hrabrosti i bola.

Priča o tragediji u Armeru počinje s vulkanom Nevado del Ruiz, koji je decenijama bio miran sve do kobne 1985. godine. Iako su se već u septembru javljali potresi koji su trebali uzbuniti stanovništvo, ljudi u blizini vulkana, poput Armera, nisu evakuisani.



13. novembra 1985. godine, vulkan je eksplodirao


Eksplozija je bila mala, ali dovoljna da pokrene razorne bujice lave i blata. Brzinom od 40 kilometara na sat, blato je brzo stiglo do Armera, prekrivajući grad i uništavajući sve pred sobom. Putevi, kuće, mostovi - sve je bilo uništeno. Blato se prostiralo na preko kilometar i po u prečniku, zarobljavajući građane koji su pokušavali da pobegnu.


Uprkos strašnom razaranju, spasavanje preživelih nije odmah počelo. Satima su ljudi ostajali zarobljeni u blatu i ruševinama, suočavajući se sa smrtonosnim opasnostima. Fotoreporter Frenk Furnijer stigao je u Armero dva dana nakon erupcije, spremajući se da dokumentuje spasilačke napore. Međutim, umesto organizovane akcije, naišao je na haos i očaj.






 



"Bio je užas. Svuda oko mene, stotine ljudi bilo je zarobljeno, a spasioci su se borili da dođu do njih. Čuo sam vrištanje u pomoć, a onda tišinu - jezivu tišinu. Bilo je užasno", opisao je Frenk svoje iskustvo. Mnogi su, poput male Omajre Sančez, umirali sporim i užasnim smrtima jer pomoć nije stigla na vreme.

Tragedija u Armeru ne samo da je ostavila trajan ožiljak na pejzažu tog malog grada, već je i postala simbol propuštene prilike za spasavanje, podsećajući svet na nužnost brze i koordinirane reakcije u vremenima prirodne katastrofe.


U trenutku kada je haos vladalo Armerom, Frenk Furnijer je dobio poziv od farmera koji je vapio za pomoći. Bio je to poziv koji će obeležiti Furnijerov život. Farmer mu je ispričao o devojčici zvanoj Omajra Sančez koja već tri dana bila zarobljena ispod ruševina svoje kuće. Spasioci su već pokušavali da je izvuku, ali nešto ispod vode sprečavalo ih je da je oslobode. Nivo vode oko nje rastao je zbog neprekidne kiše.

Kada je Frenk stigao do Omajre, zatekao ju je kako trpi neizmernu patnju. Devojčica je već gubila svest, ali u svom očaju izrekla je rečenice koje su odjeknule daleko. "Pašću školsku godinu jer nisam išla na časove dva dana", rekla je u jednom trenutku, pokazujući koliko je bila posvećena obrazovanju. Želela je da je odvedu u školu jer se plašila da će zakasniti. U vodi ispod nje ležala je i njena mrtva tetka.

Fotograf je primetio da snaga napušta Omajru i da je spremna da prihvati svoju tužnu sudbinu. Zamolila je volontere da je puste da se odmori i da prenesu poslednje pozdrave njenoj majci. Tri dana nakon što ju je Frenk pronašao, Omajra Sančez preminula je u 9.45 časova prepodne.

Njena glava je pala nazad u hladnu vodu, a iznad površine ostali su samo njen nos, usta i jedno oko. Neko je prekrio njenu tetku i nju plavo-belim stolnjakom, označavajući kraj jedne neopisive tragedije.


Nakon tragičnog gubitka Omajre, njena majka Marija Aleida je saznala za smrt ćerke tokom intervjua s jednim kolumbijskim radijem. Tiho je plakala dok su voditelji zamolili slušaoce da se pridruže u minutu ćutanja, odajući počast tragičnoj smrti trinaestogodišnje devojčice. Baš kao i njena ćerka, Aleida je pokazala izuzetnu snagu i hrabrost nakon ovog velikog gubitka.

"Užasno je, ali moramo da mislimo na žive", rekla je, misleći na svog dvanaestogodišnjeg sina Alvara Enrikea, koji je izgubio prst tokom haosa. Oni su bili jedini preživeli članovi porodice.

Frenk Furnijer, dok je fotografisao ovu nesrećnu situaciju, osećao se potpuno nemoćno pred tragedijom koja se odvijala pred njim.


"Osetio sam da je jedina stvar koju mogu da uradim u tom trenutku da zabeležim sve najbolje što mogu i da se nadam da će to pokrenuti ljude da pomognu onima koji su spaseni", rekao je. Njegova fotografija Omajre Sančez, s crnim očima i ispijena dok se drži za goli život, postala je ikona koja je izazvala snažne reakcije. Objavljena je u magazinu "Paris Match" i donela mu nagradu za najbolju sliku godine na svetu naredne godine.

Međutim, ta slika je takođe izazvala bes javnosti. Ljudi su se pitali kako je fotograf mogao samo da stoji tamo i gleda kako trinaestogodišnja devojčica umire. Kritičari su postavljali pitanje o etičnosti takvog dokumentiranja patnje. Ipak, Furnijer je svoje delo opravdao izjavljujući da je želeo da skrene pažnju na nedostatak efikasnog spasavanja i mobilizuje ljude da pomognu onima koji su preživeli.

Uz svedočanstva s terena, postalo je jasno da su napori kolumbijske vlade za spasavanje bili nedovoljni i neadekvatni. Spasioci nisu imali odgovarajuću opremu, niti su imali sredstva da reaguju brzo i efikasno. U slučaju Omajre Sančez, čak ni kada su shvatili gde su njene noge zarobljene, nedostajalo im je potrebno opremu za izvlačenje.



Ova tragedija postala je simbol ne samo gubitka života, već i neuspeha sistema da adekvatno reaguje u trenucima krize.



U toj tragediji, vojska i policija nisu pružili pomoć. Novinari s lica mesta svedočili su da su videli samo nekoliko volontera iz Crvenog krsta koji su hrabro prolazili kroz blato i ruševine, zajedno sa prijateljima i porodicama žrtava, u očajničkim pokušajima spasavanja. Ni jedan od 100.000 kolumbijskih vojnika ili 65.000 policajaca nije poslat da pomogne. Ministar odbrane tadašnje vlade, general Migel Vega Uribe, kasnije je opravdavao nedostatak akcije tvrdnjom da Kolumbija nije bila dovoljno razvijena i da nisu imali potrebnu opremu. Tvrdio je da su učinili sve što su mogli, ali u ključnim trenucima, to je značilo - ništa. Čak je sugerisao da ni da su poslali trupe, niko od njih ne bi mogao da se probije kroz debelo blato.

Nije bilo ni pomoći od stranih država, a helikopteri iz prijateljskih zemalja koji su došli da prenesu povređene do bolnica stigli su uglavnom prekasno. Kod najmanje 70 preživelih, lekari su morali izvršiti amputacije zbog teških povreda.

Frenk Furnijer, suočen s kritikama da je iskoristio smrt Omajre Sančez kako bi se proslavio, odgovorio je:

"Širom sveta postoji na stotine hiljada Omajri - važne priče o siromašnima i ugnjetavanim. Mi fotoreporteri smo tu da stvorimo most. Imao sam sreće što sam mogao biti taj most koji će ljude povezati s njom."

Činjenica da ljudi i dalje smatraju da je fotografija krajnje uznemirujuća, čak i decenijama nakon što je snimljena, pokazuje "besmrtnu moć Omajre Sančez". Ona postaje simbol ne samo lične tragedije jedne devojčice, već i propusta sistema i neadekvatnog odgovora na hitne situacije koje mogu spašavati živote.





 

 

Zabrana nošenja odeće preminulih: Šta se krije iza ovog narodnog verovanja!