Odnos oca i deteta u našoj kulturi: U meka oca nevaljala deca!

Odnos oca i deteta u našoj kulturi - Ozbiljan, dostojanstven i strog vaspitač koga su se deca često plašila. Nežan, „mekan“ otac, veruje se, „pokvario bi dete“, jer bi ono postalo razmaženo. Narod ovo mišljenje iskazuje poslovicom „U meka oca nevaljala deca“.

Screenshoot/Youtube

Otac je simbol patrijarhalne kulture, zastupnik morala i glavni čuvar postojećeg sistema vrednosti. Otac kao dostojanstveni predstavnik tradicijske kulture ima prema deci uvek distancu, on se s njima retko šali, izbegava iskazivanje nežnosti, te odaje utisak da je prema deci emotivno hladan.

U Šumadiji, recimo, on „retko kad (ili nikad) ljubi svoju decu. S puta im ništa ne donosi, te ona ne znaju ni za kakvu milost njegovu“, kaže Pavlović. Zbog ove očeve naglašene uzdržanosti i krutosti u ophođenju s decom, u narodu se kaže: „Otac kao kolac“.

Ovde valja reći da je očev izrazito ozbiljan, rezervisan odnos prema deci pre ritualno, društvenom ulogom propisano ponašanje, nego što je spontano i „prirodno“.

Prema svojoj propisanoj ulozi, otac u našoj tradicijskoj kulturi nipošto ne uzima u ruke malo dete, niti ga oblači, ljulja, hrani, retko ga nosi, a još ređe miluje i ljubi. On ne postupa tako zato što ne voli svoje dete, već zato što po propisima važećim u ovoj kulturi mala deca i briga o njima spadaju u tzv. ženske poslove, pa su samim tim i nešto što je „nečisto“.

Ocu, posebno onom mladom, koji još nije stekao autoritet u svojoj porodici, zazorno je da pokaže bilo kakvu brigu ili nežnost prema svojoj deci. Ovakvo ponašanje oca naročito je izraženo u krajevima sa junačkom tradicijom gde se brižljivo neguje herojski stil života. U Crnoj Gori, na primer, sva briga oko dece je isključivo ženski posao, te je svako brižno osećanje ili roditeljsko ponašanje za oca tabuisano.

„Sve što je u vezi s malom decom za Crnogorca je ’sramotno’ i ’nečisto’, čak, ’pogano’. Ko je pravi čovek on pazi da se ni odelom ne dodirne kolevke“, piše Gezeman.

Čak i ako dete plače, a majka nije tu, otac ga neće uzeti u ruke jer ga „herojska sramežljivost drži u stezi“. Ovo „ravnodušno“ ponašanje očeva prema deci sreće se u gotovo svim „zapadnim krajevima našeg naroda“, primećuje Sreten Vukosavljević.

Kada govorimo o tabuisanom odnosu oca prema deci, treba imati u vidu da je dete za oca „nedodirljivo“, „nečisto“ samo dok je malo. Kada dete pređe izvesnu uzrasnu granicu, tada je ocu dopušteno da se njime bavi. U Skopskoj kotlini otac ne uzima, zbog „sramote“, dete u ruke sve dok ono ne počne da puzi.

U Lici i u Dubrovniku otac se bavi isključivo „odraslom“ decom, kažu izveštači iz ovih krajeva. U Crnoj Gori, tek kada dete počne da govori i da hoda, otac počine da se za njega interesuje, da ga uzima u ruke i da mu se obraća. Iz ovih podataka proizlazi zaključak da otac izbegava kontakt s detetom sve dok je ono pre-ljudskobiće, dok još nije steklo osnovne atribute čoveka (uspravan hod i govor), tj. sve dok je ono u vlasti demona.

Tek kad dete toliko odraste da se na njega može delovati razumnim sredstvima, putem govora, i kada postane podložno moralnom vaspitanju, tek tada na scenu stupa otac kao predstavnik patrijarhalnog morala i započinje vaspitanje deteta, odnosno oblikovanje njegovog karaktera. Da bi u dete usadio moralne norme i čvrst sistem vrednosti i pravila ponašanja, otac mora, smatra se u patrijarhalnoj kulturi, da prema detetu u svom ophođenju bude prevashodno ozbiljan, dostojanstven i strog. Nežan, „mekan“ otac, veruje se, „pokvario bi dete“, jer bi ono postalo razmaženo. Narod ovo mišljenje iskazuje poslovicom „U meka oca nevaljala deca“.

Važna uloga oca u vaspitanju jeste kažnjavanje dece. Dok majka, babe i dede mogu biti popustljivi prema deci, u našoj patrijarhalnoj kulturi otac mora biti strog i katkad nemilosrdan. Ovako propisano ponašanje zasniva se na verovanju da otac može imati moralni autoritet i s uspehom kontrolisati dečje ponašanje samo u slučaju ako ga se ona boje. Pošto se deca pribojavaju strogog oca, kada dete ne sluša, majka se koristi ocem kao nekom vrstom „strašila“ da zaplaši i natera dete na poslušnost.

Zato se često čuje da majka neposlušnom detetu kaže: „Kazaću ja ocu!“ ili „Eto ti ide otac!“ Majka može čak i da izrekne detetu kaznu, ali, po pravilu, izvršilac je otac.

Naime, majka retko, čak i kad ona to zasluže, bije decu, već im samo zapreti: „Čekaj samo dok ti dođe otac, dobićeš ti svoje!“

Otac se bavi decom starijeg uzrasta i to, pre svega, onom muškog pola. Sin u našoj tradicijskoj kulturi „prirodno“ pripada ocu koji je njegov glavni vaspitač i uzor.