Vera Pešić: Srpska Mata Hari! Mit ili realnost! (VIDEO)

Devojka u crnoj haljini, sa koferom u ruci i crnim šeširom ispod kojeg vire gusti pramenovi smeđe kose i padaju na uska ramena izašla je iz putničkog voza na železničkoj stanici u Beogradu u jesen 1938. godine.

Samouvereno, uzdignute glave, krupnih zelenih očiju, tada 19-godišnjakinja zakoračila je asfaltom glavnog grada u potrazi za boljim životom, opisuje Nikola P. Ilić u knjizi „Vera Pešić, u vrtlogu špijunaže".

Pripisivali su joj ulogu četvorostruke špijunke koja govori nekoliko stranih jezika, nazivali je srpska Mata Hari, govorili da je bila zavodnica.

Pričalo se i da je ova spretna i visprena žena u muškom svetu špijunaže, kao i da je upoznala Adolfa Hitlera, ali za to nema dokaza.

Pored dve knjige, nekoliko naučnih radova i šturog dosijea koji se čuva u Istorijskom arhivu u Beogradu, nedavno je premijerno prikazan i film o Veri Pešić u režiji Nedeljka Kovačića.


„Taj dosije sa činjenicama je polazna tačka za romansiranu priču, ali nismo radili dokumentarni projekat, već smo želeli da napravimo našu verziju Vere Pešić i domaštali smo likove i događaje.

„Bilo je zanimljivo baviti se likom žene koja je pameću plivala među svim tim muškarcima", priča Nedeljko Kovačić, reditelj za BBC na srpskom.



Šta je zapravo istina o Veri Pešić?

„Radila je u korist nemačke obaveštajne službe i pokazala je da je spremna da se upusti u propagiranje okupacionih ciljeva.

„Ambiciozna, rečita i sposobna - sve ju je to izdvajalo i davalo joj prednost u odnosu na druge žene", priča Ljubinka Škodrić, viša naučna saradnica u Institutu za savremenu istoriju za BBC na srpskom.

Problem je, kako kaže, što se kod proučavanja biografija ličnosti, koje su se bavile obaveštajnom delatnošću, istraživači priklone jednoj vrsti senzacionalizma.

„Proučavanjem dopisa i izveštaja obaveštajaca videćete da su krajnje pristrasni, te je potrebna stroga kritika tih istorijskih izvora kako bi se razumelo šta se zaista dogodilo.





 




„Drugi problem je što se usled nedovoljno materijala nikada do kraja ne mogu utvrditi i razumeti motivi i okolnosti pod kojima je ta osoba radila, pa se ne može ni formirati prava slika o njoj", dodaje istoričarka.

U 25. godini, nedaleko od rodnog mesta, Vera Pešić je 1944. streljana sa majkom.


Uloga žene u okupiranoj Srbiji

Pešić nije bila jedina žena u obaveštajnom svetu, tik pred Drugi svetski rat.

Pored nje, istoričarka Škodrić u knjizi Žene u okupiranoj Srbiji 1941 - 1944. pominje i Olgu Belagić, Jozefinu Pec i Marion Bauderer.

Ali je, kako piše, najintrigantnija bila upravo Vera Pešić.

Istoričarka ukazuje i da je u okupiranim društvima, kakva je bila Srbija tokom Drugog svetskog rata, bilo uobičajeno da lokalne žene ulaze u intimne odnose sa oficirima ili sa ljudima na koje se motrilo.

„Žene bi za pružanje ovih usluga dobijale uglavnom materijalnu pomoć, što je bilo značajno, jer je vladala besparica", priča ona.

Okupacione snage su se služile i ucenama te bi mnoge žene pristajale na saradnju u zamenu da im se muž oslobodi iz zatvora ili logora ili za malo hrane.

Napominje da je jako važno sagledati i okolnosti pod kojima Pešić dolazi u Beograd.

„Preminuo joj je otac - veliki oslonac u životu, usled čega se javlja usamljenost, ali i konfuzija.

„To ju je, verovatno, podstaklo da potraži emotivno, materijalno i političko uporište kod Nemaca koji su je prihvatili i usmerili, a ona je iskazala spremnost i važnost da se upusti u celu tu priču", navodi Škodrić.


Šarmantna, u duši avanturista


Vera Pešić rođena je 5. januara 1919. u Sijarinskoj banji, u blizini Leskovca, na jugu Srbije.

Majka joj je bila Anđelija Radović, ćerka sudije Velikog crnogorskog suda na Cetinju, a otac Milan Pešić, poreznik u penziji.

Pešić je bio „stari gospodin, begovskih navika i veoma inteligentan", opisuje Nikola P. Ilić.

Osnovnu školu i gimnaziju pohađala je u rodnom gradu.

„Atraktivna, vesele prirode, šarmantna, zračila je kao magnetna sila i uživala je u društvu uglednih i školovanih muškaraca", piše dalje istoričar Ilić.

Sa nepunih 16 godina se zaljubljuje i udaje za pravnika iz Beograda Mila Krčevinca, ali je brak trajao dve godine.

„Imala je sve uslove da joj život proteče lepo i u sreći: lepa sa njenih 15 godina i divnom figurom izazivala je svuda divljenje, a bila je i vrlo inteligentna.

„Ali njena priroda je bila od onih, koje život njegovim ogromnim točkom samo prevali: neotporna, pesnički raspoložena, nežna...

„Sve je pošlo naopako, između njih je bio zid: ona je bila žena odvojena, ali nerazvedena, žena zbog koje su se mnogi jezici umorili od prepričavanja i ogovaranja", zapisano je u Leskovačkom glasniku iz 1938.

Tada odlazi za Beograd.

„Nisam imala sredstava za život, pa sam bila prinuđena da se za jednu skromnu platu od 1.200 dinara zaposlim u jednoj radnji, gde sam bila pravi rob.

„Stanovala sam u kući jednog Rusa. Njegova gospođa je toliko puta pričala o strahotama Ruske revolucije, pa sam tako i sama omrzla rat, koji je toliko nesreća doneo čovečanstvu", izjava je Vere Pešić koja se čuva u Istorijskom arhivu.

Stanodavci su je, kako je sama ispričala, upoznali sa izvesnim Slavkom Radovićem, majorom koji je radio u Generalštabu tadašnje Jugoslovenske vojske.

Bio je to prelomni trenutak u njenom životu.


Srpska Mata Hari - mit ili realnost

„Pešić, Vera Pešić.

„Radim za Generalštab", izgovara devojka u lepršavoj haljini sa crvenim karminom i pruža ruku visokom čoveku, plavih očiju u nemačkoj uniformi.

Jovana Stojiljković, koja glumi Veru Pešić u istoimenom filmu, nekoliko puta izgovara ove rečenice.

Ista joj je intonacija, ali se sagovornici menjaju.

Ali, otkud devojka sa juga Srbije sa samo završenom srednjom školom u Generalštabu?

U knjizi Nikole P. Ilića, objavljenoj 2004. navodi se da ju je baš major Radović zaposlio u kontraobaveštajnom odeljenju jugoslovenskog Generalštaba.

Pešić je, kako piše dalje istoričar, vrlo brzo, zahvaljujući poznavanju stranih jezika, stupila u kontakt i sa članovima inostranih obaveštajnih mreža koje su u to vreme već radile u Beogradu i za godinu i po dana postala četvorostruka špijunka.

Međutim, Venceslav Glišić, istoričar demantuje njenu višestruku ulogu tajne agentice.

„Nema nikakvih podataka da je radila kao obaveštajac u Generalštabu, a pogotovu ne za britansku i francusku obaveštajnu službu, jedino je bilo istina da je radila za nemačku i to je priznala", piše Glišić.

U radu Dosije o Veri Pešić ili kako ne treba pisati istoriju obaveštajaca, objavljenom u Vojnoistorijskom glasniku, on se poziva na njene izjave i pisma sačuvane u Istorijskom arhivu.

„Moje poznanstvo sa Krausom postalo je sudbonosno po moj život.

„Moja veza sa Krausom koji je bio šef Gestapoa u Beogradu rezultirao je poznanstvom sa izvesnim brojem njegovih saradnika koji su ostali na raznim položajem, koristila sam te veze sa ciljem da im kažem i ukažem na potrebe oko ublažavanja njihovih mera prema srpskom narodu neopredeljena zvanično niti jednoj političkoj frakciji sa simpatijama za nacionalizam i to srpski nacionalno socijalni", citira je Glišić.


'Nemojte lice da mi nagrdite - gađajte me u grudi'

Tokom okupacije Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, Vera Pešić je nastavila da radi za Gestapo, a priča se da je spasila živote mnogih Srba koji su bili na listi za streljanje ili u logorima po jugu Srbije.

Dva puta su je hapsili zbog obaveštajnog rada za nemačku službu.

Radila je u propagandnom odeljenju pri nemačkoj ambasadi, što joj je obezbedilo novinarsku akreditaciju koju je vešto koristila za širenje mreže kontakata, što je i sama kasnije potvrdila.

Za list Obnova pisala je tekstove posvećene pitanju žena i bila je prva koja je govorila o njihovoj ulozi pod okupacijom, piše Škodrić u knjizi Žene u okupiranoj Srbiji 1941 - 1944.

„Njena saradnja je prevazilazila razmere obaveštajne i prelazila u polje ideološke propagande, što predstavlja usamljen slučaj u držanju žena u Srbiji prema okupatoru", navodi istoričarka.

„Primila sam zadatak da propagandno radim na zbližavanju srpskog i nemačkog naroda", izjavila je Pešić uoči streljanja.

Novinarska akreditacija bila je moćno oružje i filmske Vere Pešić, koja joj je omogućila susret sa ljudima na položajima tog vremena i priliku da sazna tajne i važne informacije.

Istoričar Glišić piše da su je optuživali da radi za komuniste, a oni da je na strani četnika, dok su Nemci sumnjali da radi i za jedne i za druge, ali ne postoje jasni pisani dokazi o potencijalnoj saradnji i špijunaži u korist jednih ili drugih.

Pojedina pisma koja je razmenjivala sa nekim članovima partizanskog odreda čuvaju se i u Istorijskom arhivu.

Glasine da je bila u intimnim odnosima sa izvesnim četnicima, partizanima, Nemcima i da je uticala na njihove odluke takođe nisu potvrđene.

„Njen prvobitni interes bio je da radi za sebe, pa tek onda za druge.

„Nije imala ideologiju, vodila se time da u skladu sa okolnostima radi sa zainteresovanim stranama", priča Vladimir Petković, viši kustos Narodnog muzeja u Leskovcu za BBC na srpskom.

Nešto slično čuje se i u filmu.

„Ja sam na svojoj strani i mislim da niko ne zna koja je prava strana", izgovara glumica Stojiljković.

Veru Pešić, kako na filmu, tako i u životu, uhvatili su i streljali četnici u zoru 18. maja 1944.

„Odavno je spreman napad na mene od strane ljudi koji sebe zovu Dražinima (četnicima)...Znala sam šta me čeka: uništenje i smrt i jedno i drugo u krugu ljudi koje prezirem", zapisala je u dnevniku, pre nego što će je streljati.

Pod vedrim nebom, duboko u šumi, vezana za drvenu ogradu, u dugoj suknji, vunenom džemperu iz kog viri svilena spavaćica i krvavog lica, leži Vera Pešić.

Ovim prizorom, uz zvuke hitaca završava se dvočasovni film o, kako je mnogi nazivaju, srpskoj Mata Hari.

Istoričar Ilić je u knjizi napisao da su njene poslednje reči bile - „Nemojte lice da mi nagrdite - gađajte me u grudi".

Gde je istina?

Čini se negde između.