Sve potiče iz detinjstva! Vladeta Jerotić otkriva koji ljudi nisu u stanju da potpuno vole!

Vladeta Jerotić bio je srpski akademik, psihijatar i profesor, a njegova dela, mudre poruke i životne lekcije i danas pomažu mogima, kako u oblasti osnaživanja, me talnog zdravlja, tamo i na polju, porodice, ljubavi i duhovnog razvoja. Profesor Vladeta Jerotić pisao je i govorio puno o ljubavi, kao i odrastanju, detinjstvu i odnosu roditelja prema deci. Kolika su naša sposobnost da volimo i odnos sa roditeljima povezani i značajni, otkrivaju nam sledeće reči Vladete Jerotića:

“Nije preterano smatrati da je najveća nesreća za ljude i ovu planetu na kojoj oni žive – katkad potpuna, katkad delimična nesposobnost jednog velikog broja ljudi da vole. Isto tako ne izgleda mi nimalo preterana misao da se čitavo čovečanstvo i zemlja pod njim održavaju pre svega zahvaljujući onim malobrojnim ljudima koji su u stanju da vole. Prisećam se jedne stare jevrejske legende koja kaže da svet počiva na trideset šest pravednika i da gubitkom samo jednog od njih patnje sveta bi postale tako teške i surove da bi bile u stanju da otruju i dušu deteta.



Nije li se ovaj broj pravednika u svetu već počeo da smanjuje?





NE ZNAM DA LI JE IJEDAN ČOVEK U STANJU DA VOLI AKO NIJE BIO VOLJEN. 

ILI – NA DRUGI NAČIN REČENO – KOLIKO SMO I S KAKVOM SNAGOM U DETINJSTVU BILI VOLJENI, TOLIKO ĆEMO BITI U STANJU DA VOLIMO I MI DRUGE.


Roditelji koji nisu želeli dete ili su ga želeli, ali odmah posle rođenja, bilo iz koga tragičnog razloga koji je mogao doći spolja ili iz samih roditelja, ovo dete nisu stvarno prihvatili niti ga zavoleli, stvaraju, često i bez svoje volje, uslove patološkog razvoja deteta.

Mada se s pravom ističe da je za pravilan psihički rast deteta neophodna ljubav oba roditelja, ima dosta primera u životu koji pokazuju da je katkad i ljubav samo jednog roditelja (pod uslovom se izbegne preteran, pa i bolesni vid ljubavi prema detetu) dovoljna da dete ne liši šanse u budućnosti da i samo nekoga zavoli.





Uzmimo samo kao primer, nimalo redak, da dete u toku samo jednog dana doživi naglu promenu raspoloženja jednog od roditelja (a ono doživljava afekte svojih roditelja naročito jako), kod kojih se ljubav i mržnja menjaju brzinom promena prolećnog neba, onda mu ne ostaje drugo nego da pošto je preko straha doživelo ovu smenu, ili sebe dalje razvija reaktivno se identifikujući sa roditeljima (dakle, razvija se ne autonomno, već heteronomno), postajući postepeno kao roditelji, ili postaje nepoverljivo prema svakom ispoljavanju ljubavi, bilo da ona dolazi iz okoline ili kao impuls iz sopstvene duše.

Ništa drugo osim ličnog primera ne može za decu da bude efikasnije, a i tada je potrebno mnogo roditeljskeljubavi koja jedina rađa trpljivost i strpljivost, čekanje da “seme bačeno u zemlju donese ploda.”