U toku prva dva dana duša uživa u relativnoj slobodi i može da posećuje na zemlji ona mesta koja su joj draga, ali već trećeg dana ona odlazi u druge sfere, pisao je Sveti Jovan Šangajski.
Da li ste se nekada zapitali šta se dešava sa dušom nakon smrti, odnosno,
šta o tome kaže pravoslavna teologija?Ako jeste, onda bi trebalo da znate da niste jedini. Mnogi postavljaju to pitanje, ali ne znaju od koga da traže odgovor, a nisu ni svesni suštine obiÄaja koje upražnjavaju, poput izlaska na grob 40 dana nakon
"odlaska" pokojnika.
Evo šta je o tome pisao Sveti Jovan Šangajski (roÄ‘en kao Mihail BorisoviÄ Maksimović u Harkovskoj guberniji 1896. godine, preminuo 1966. godine), episkop u Šangaju i kasnije u San Francisku, ruski svetac srpskog porekla Äiji su preci u 18. veku izbegli u Rusiju pred Turcima.
Njegovo pisanje na ovu temu prenosimo u celosti, zato se nemojte zaÄuditi neuobiÄajenom upotrebom religijske terminologije.
UVODNA REÄŒBeskrajna i neutešna bi bila naša žalost za upokojenim bližnjim da nam Gospod nije dao veÄni život. Naš život bi bio besciljan ukoliko bi se završavao smrću. Koja korist bi bila onda od vrlina i dobrih dela? Onda bi oni koji kažu "da jedemo i pijemo, jer sutra ćemo umreti!" bili u pravu.
Ali Äovek je stvoren za besmrtnost i Hristos je Svojim vaskrsenjem otvorio vrata Carstva Nebeskog, veÄnog blaženstva onima koji su verovali u Njega i živeli pravedno. Naš zemaljski život je priprema za budući život, a ta se priprema završava smrću. "Ljudima predstoji jedanput da umru, a onda sud Božiji".
Tad Äovek ostavlja sve svoje zemaljske brige; telo mu se raspada da bi ponovo ustalo kad bude Opšte Vaskrsenje. Ali duša njegova nastavlja da živi ne prekidajući svoje postojanje ni na trenutak. Mnoga javljanja upokojenih su nam dana da bi delimiÄno saznali šta se dešava s dušom kad napusti telo. Kada prestane gledanje telesnim oÄima, poÄinje gledanje duhovnim. Obraćajući se u pismu svojoj sestri na samrti, episkop Teofan Zatvornik piše:
"Pa ti nećeš umreti. Telo će tvoje umreti, a ti ćeš preći u drugi svet, živa, svega svesna i prepoznavaćeš sav svet oko sebe".Posle smrti duša je živa i njena Äula su izoštrena, a ne oslabljena. Sv. Amvrosije Mediolanski uÄi: "Pošto duša i dalje živi posle smrti, ostaje dobro koje se ne gubi sa smrću, već se uvećava. Dušu ne zadržavaju nikakve prepreke koje joj smrt postavlja, ona je još delatnija, jer deluje u svojoj vlastitoj sferi bez ikakve veze s telom, koje joj je pre na teret, nego na korist". Prepodobni avva Dorotej, Otac iz 6. veka, sažima uÄenje ranih Otaca u vezi s ovim pitanjem:
"Jer duše sve pamte šta je bilo ovde, kako kažu OÄi, i reÄi, i dela, i misli, i ništa tada ne zaborave. U psalmu je reÄeno: 'u taj dan će propasti sve pomisli njegove'; to se kaže o pomislima ovoga veka, tj. o kućama, imanju, roditeljima, deci, o poslovima i zaradi. Sve ovo propada Äim duša izaÄ‘e iz tela... A šta je uÄinila od vrlina ili strasti sve to pamti i ništa ne išÄezava za nju...
I, kako rekoh, duša ništa ne zaboravlja od onog što je Äinila u ovom svetu, već se svega seća po izlasku iz tela, i to bolje i jasnije pošto se oslobodila zemaljskog tela".Veliki podvižnik 5. veka, prepodobni Jovan Kasijan, jasno formuliše aktivno stanje duše posle smrti u odgovoru jereticima koji veruju da je duša posle smrti nesvesna:
"Duše posle rastanka od tela nisu prazne, ne ostaju bez ikakvih osećanja; to dokazuje jevanÄ‘eljska priÄa o Lazaru i bogatašu... Duše upokojenih ne samo da se ne lišavaju svojih osećanja, već ne gube ni raspoloženja svoja, tj. nadu i strah, radost i tugu, i nešto od onog što oÄekuju na sveopštem Sudu već sad poÄinju da predosećaju... one postaju još življe i još revnosnije poÄinju da slave Boga.
I zaista, ako razmotrimo svedoÄenje Sv. Pisma o prirodi same duše, neće li biti krajnja glupost ili bezumlje - makar imalo posumnjati u to da najdragoceniji deo Äoveka (tj. duša), u kojoj su, po blaženom Apostolu, sadrži lik i podobije Božije, posle odvajanja od telesne ogrubelosti u kome se nalazi u ovom životu, postaje kao nesvesna ona koja sadrži u sebi svu silu razuma, sobom Äak besvesnu i besÄuvstvenu plot Äini svesnom i osećajnom? Odavde sledi i da svojstvo samog razuma traži da duh, po odvajanju od te plotske ogrubelosti koja ga slabi, svoje razumne sile dovede u najbolje stanje, proÄisti ih i uÄini finijim, a ne da ih se liši".Savremena "posmrtna" iskustva su na potresan naÄin otkrila ljudima istinu o svesnom stanju duše posle smrti, o većoj oštrini i brzini duše posle smrti, o tome da su njene umne sposobnosti tada još izoštrenije i prefinjenije. Ali te Äinjenice nisu dovoljne da zaštite Äoveka u tom stanju od obmana u "vantelesnoj" sferi; treba do tanÄina poznavati hrišÄ‡ansko uÄenje o tom pitanju.
POÄŒETAK DUHOVNOG VIÄENJADuhovna viÄ‘enja Äesto poÄinju kod samrtnika pre upokojenja, i još dok vide ljude oko sebe i Äak priÄaju s njima oni vide i nešto što drugi ne vide. Za iskustvo umirućih zna se odvajkada, i danas ovakvi sluÄajevi nisu novina. MeÄ‘utim, ovde treba ponoviti ono što je ranije reÄeno: samo prilikom blagodatnih poseta pravednicima kada im se javljuju sveti i AnÄ‘eli mi možemo da budemo sigurni da su to stvarno bila bića sa drugog sveta.
U obiÄnim sluÄajevima, kada samrtnik vidi svoje već upokojene prijatelje i roÄ‘ake, to može da bude samo "prirodno" upoznavanje s nevidljivim svetom u koji treba da uÄ‘e; istinska priroda likova pokojnika koji se pojave u tom trenutku je poznata, moguće, jedino Bogu, i nema potrebe da se u to upuštamo. Sigurno je da Bog daje to iskustvo i kao najoÄigledniji naÄin da se umirućem stavi na znanje da onostrani svet nije potpuno nepoznato mesto, da onaj život takoÄ‘e karakteriše ljubav koju Äovek gaji prema bliskim osobama. Preosvešteni Teofan dirljivo izlaže ovu misao u reÄima upućenim umirućoj sestri:
"Tamo će te doÄekati otac i majka, braća i sestre. Pokloni im se i pozdravi ih - i moli da se zauzmu za nas. Okružiće te tvoja deca sa svojim radosnim pozdravima. Tamo će ti biti bolje nego ovde".PRVA DVA DANA POSLE UPOKOJENJAU toku prva dva dana duša uživa u relativnoj slobodi i može da posećuje na zemlji ona mesta koja su joj draga, ali već trećeg dana ona odlazi u druge sfere. Ovde arhiepiskop Jovan prosto ponavlja uÄenje poznato Crkvi od 4. veka. Predanje saopštava da je AnÄ‘eo koji je pratio prepodobnog Makarija Aleksandrijskog u pustinji rekao, objašnjavajući crkveno pominjanje upokojenih trećeg dana po njihovom upokojenju:
"Kada se trećeg dana u crkvi za dušu izvrši prinošenje, AnÄ‘eo joj ublaži žalost koju oseća zbog razdvajanja od tela, jer slavoslovlje i prinošenje u crkvi Božijoj za nju budi u njoj dobru nadu. Jer se u toku dva dana duši daje da, zajedno sa AnÄ‘elima koji su uz nju ide po zemlji gde hoće. Zato duša koja voli telo luta ponekad oko kuće u kojoj se rastala od tela, nekad oko groba u koji joj je položeno telo; i tako ona provodi dva dana, kao ptica, tražeći sebi gnezdo. A vrlinska duša ide po onim mestima gde je obiÄno Äinila dobra dela. Trećeg dana Onaj Koji je vaskrsao iz mrtvih zapoveda svakoj hrišÄ‡anskoj duši da se podražavajući Njegovo vaskrsenje uznese na Nebesa i pokloni Bogu". U pravoslavnom obredu opela mirjana (ljudi koji su još uvek u ovom svetu; prim. nov.) prepodobni Jovan Damaskin živo opisuje stanje duše koja, rastavljena od tela, još uvek boravi na zemlji, ali ne može da opšti s dragim osobama koje je u stanju da vidi:
"Avaj, kakav podvig Äeka dušu koja se rastaje od tela! Ka AnÄ‘elima oÄi uzdiže, uzalud se moleći: prema ljudima ruke pruža, ali nikog da joj pomogne. Zato, draga moja braćo, pamteći kako je kratak život naš, molimo Hrista za pokoj umrlih i za veliku milost našim dušama". U pismu mužu svoje sestre na samrti sv. Teofan piše: "Pa sestra neće umreti; telo umire, a liÄnost umirućeg ostaje. Prelazi samo u drugi poredak života. Ona nije u telu koje leži na odru, i u grob je ne polažu. Ona je na drugom mestu. Živa je isto kao sad. U prvo vreme i prve dane biće pored vas - samo što ne priÄa i ne može da se vidi, ali biće tu... Imajte to u mislima. Mi koji ostajemo plaÄemo za onima koji su se prestavili, ali njima je odmah lakše, jer to stanje je radosnije, blaženije. Oni koji su umrli, a onda su u telo vraćeni, smatrali su ga veoma neudobnim za život. Isto će i sestra osećati. Njoj je tamo bolje, a mi oÄajavamo kao da se s njom nešto strašno desilo. Ona će sve to gledati i sigurno se Äuditi tome".Treba imati u vidu da ovaj opis prva dva dana posle smrti predstavlja opšte pravilo, koje ni u kojem sluÄaju ne obuhvata sve sluÄajeve. I stvarno, većina citiranih u ovoj knjizi odlomaka iz pravoslavne literature ne potpada pod ovo pravilo, - i to iz oÄiglednog razloga: Svetitelje, koji se nisu ni vezivali za zemaljske stvari, nego su neprestano živeli u išÄekivanju prelaska u drugi svet, Äak ne privlaÄe ni ona mesta gde su Äinili dobra dela, nego odmah poÄinju da se uznose na Nebesa.
Drugi pak, poput K. Ikskula, poÄinju, po Božijem promislu, da se uznose pre nego što isteknu dva dana iz nekog posebnog razloga. S druge strane, sva savremena "posmrtna" iskustva, ma kako bila fragmentarna, malo se uklapaju u ovo pravilo: "vantelesno" stanje je samo poÄetak prvog perioda bestelesnog "lutanja" duše po mestima na zemlji za koja je vezana, ali niko od ovih ljudi nije bio u stanju smrti dovoljno dugo da bi Äak mogao da sretne dva AnÄ‘ela koji treba da ih prate.
Neki kritiÄari pravoslavnog uÄenja o životu posle smrti smatraju da su sliÄna odstupanja od opšteg pravila "posmrtnog" iskustva dokaz protivreÄnosti u pravoslavnom uÄenju, ali ovi kritiÄari shvataju sve previše bukvalno. Opis prva dva dana (kao i ostalih) nikako nije nekakav dogmat; to je samo model koji pokazuje najopštiji poredak posmrtnog iskustva duše. Mnogi sluÄajevi, kako u pravoslavnoj literaturi, tako i u priÄama o savremenim "vantelesnim" iskustvima, gde su se upokojeni odmah javljali živima prvog ili drugog dana posle smrti (ponekad u snu) služe kao primer istinitosti toga da duša zaista obiÄno ostaje blizu zemlje za neko kratko vreme. Prava javljanja upokojenih posle ovog kratkog perioda slobode duše su mnogo reÄ‘i i uvek bivaju po Božijoj Volji s nekim naroÄitim ciljem, a ne neÄijom slobodnom voljom. Ali trećeg dana, a Äesto i pre, ovaj period boravka pri zemlji se završava.
MITARSTVAU to vreme
(trećeg dana) duša prolazi kroz legione zlih duhova koji joj pregraÄ‘uju put i optužuju za razne grehe u koje su je sami uvukli. U skladu sa raznim otkrivenjima postoji dvadeset takvih prepreka, tzv. "mitarstava", a na svakom od njih se istražuje ovaj ili onaj greh; prošavši jedno mitarstvo, duša prelazi na sledeće. I samo ako ih uspešno proÄ‘e sve, duša može da nastavi svoj put izbegavši da bude odmah baÄena u ad. Kako su užasni ovi demoni i mitarstva može se videti i iz toga da je Sama Bogorodica, kada joj je ArhanÄ‘el Gavrilo saopštio o približavanju njene smrti, molila Sina Svog da izbavi Njenu dušu od ovih demona. Kao odgovor na Njene molitve Sam Gospod Isus Hristos je sišao s Nebesa da primi dušu PreÄiste Svoje Majke i odvede je na Nebesa (to se vidljivo izobražava na tradicionalnoj pravoslavnoj ikoni Uspenja).
Uistinu je strašan treći dan za dušu preminulog, i zato su joj naroÄito tada potrebne molitve. MeÄ‘utim, i ovde možemo da primetimo da opisi mitarstava predstavljaju "model" muka koje duša podnosi posle smrti, a individualno iskustvo se može jako razlikovati. Nebitne pojedinosti (tipa broja mitarstava) su, naravno, od sekundarne važnosti u poreÄ‘enju sa glavnom Äinjenicom da se duša stvarno uskoro posle smrti izlaže sudu (pojedinaÄnom) na kome se "sumira" šta je uradila u "nevidljivoj borbi" koju je vodila (ili nije vodila) na zemlji protiv palih duhova.
Dalje u svom pismu mužu sestre na samrti, Teofan Zatvornik piše: "Ubrzo posle smrti poÄinje podvig prolaska kroz mitarstva. Tamo će joj biti potrebna vaša pomoć! Mislite na ovo i Äućete njen vapaj vama upućen: Pomozite! - eto na šta treba da usmerite svu vašu pažnju i ljubav. Mislim da će najstvarniji pokazatelj vaše ljubavi prema njoj biti ako se od trenutka smrti, ostavljajući brigu o telu drugima, odvojite i u samoći utonete u molitvu za nju koja je u novom stanju jer ona sada ima nove i neoÄekivane potrebe. Stalno budite okrenuti ka Bogu u molitvama - za pomoć njoj, ne samo u toku šest nedelja, već i duže.
U Teodorinom kazivanju, zlatnici koje su AnÄ‘eli uzimali iz vreće da bi je izbavili od mitara su bile molitve njenog starca duhovnika. Isto će biti i sa vašim molitvama... Ne zaboravite ovo da Äinite... To je ljubav". KritiÄari pravoslavnog uÄenja Äesto pogrešno shvataju ovu "vreću sa zlatnicima" iz koje su na mitarstvima AnÄ‘eli
"plaćali za dugove" blažene Teodore; ponekad je pogrešno porede s latinskim pojmom o
"višku zasluga" svetih. Ovde isto ti kritiÄari isuviše bukvalno razumeju pravoslavne tekstove. Ovde se nema u vidu ništa drugo do molitve Crkve za upokojene, taÄnije, molitve svetog Äoveka i duhovnog oca. Forma kojom se ovo opisuje, - skoro da nema ni potrebe o tome govoriti - je metaforiÄna.
Pravoslavna Crkva smatra uÄenje o mitarstvima tako važnim da ih spominje u mnogim bogosluženjima. Crkva naroÄito izlaže ovo svoje uÄenje svojim umirućim Äedima u "Kanonu na ishod duše" koji sveštenik Äita kraj samrtniÄkog odra. U Kanonu postoje sledeći tropari: "Udostoj me da, odlazeći sa zemlje, ne budem zadržan od vazdušnog kneza, nasilnika i muÄitelja, što na strašnom putu stoji i ispituje" (Pesma 4).
"Predaj me, o VladiÄice, u sveštene i Äasne ruke Svetih anÄ‘ela, da njihovim krilima zaklonjen, ne ugledam bešÄasna, smradna i mraÄna lica demona" (Pesma 6).
"Ti koja rodi Gospoda Svedržitelja, daleko od mene odagnaj gorkih mitarstava poglavara i vladara ovoga sveta, kad budem na samrti, da bih te proslavljao vavek, sveta Bogorodice" (Pesma 8).
Ovim reÄima Crkva priprema umirućeg pravoslavnog hrišÄ‡anina za predstojeća iskušenja (ispitivanja).
ÄŒETRDESET DANAZatim, uspešno prošavši kroz mitarstva i poklonivši se Bogu, duša u toku trideset sedam dana posećuje nebeske obitelji i adske bezdane još uvek ne znajući gde će da ostane, i tek joj se Äetrdesetog dana odreÄ‘uje mesto do vaskrsenja mrtvih. Naravno, nema niÄeg Äudnog u tome što, prošavši mitarstva i zauvek okonÄavši sa zemaljskim, duša treba da se upozna s stvarnošÄ‡u onostranog sveta u Äijem će jednom delu veÄno prebivati. Prema otkrivenju AnÄ‘ela prepodobnom Makariju Aleksandrijskom, naroÄito pominjanje preminulih u Crkvi devetog dana posle smrti (osim opšteg simbolizma devet anÄ‘eoskih Äinova) je povezano s tim da su duši do tada bile pokazivane rajske lepote i tek posle toga, u toku ostatka Äetrdesetodnevnog perioda su joj pokazivali muÄenja i užase ada, da bi joj Äetrdesetog dana bilo odreÄ‘eno mesto gde će Äekati vaskrsenje mrtvih i Strašni Sud. I ovde se radi samo o opštem pravilu ili 'modelu' posmrtne realnosti, i bez sumnje, svi umrli ne završavaju svoj put u skladu sa ovim pravilom. Znamo da je Teodora stvarno završila svoju posetu adu upravo Äetrdesetog - mereno zemaljskim vremenom - dana.
STANJE DUŠE DO STRAŠNOG SUDAPosle isteka Äetrdeset dana neke duše prebivaju u stanju predokušanja veÄne radosti i blaženstva, a druge - u strahu veÄnih muka koje će potpuno nastupiti posle Strašnog Suda. Do tada se još uvek može promeniti stanje duša, naroÄito ako se prinosi za njih Beskrvna žrtva (pominjanje na Liturgiji) i uznose molitve. UÄenje Crkve o stanju duša na nebu i u adu do Strašnog Suda detaljno je obradio sveti Marko Efeski. Korist od molitvi, kako zajedniÄkih, tako i liÄnih, za duše onih koji su u adu je opisana u žitijima svetih podvižnika i u svetootaÄkim spisima. U žitiju muÄenice Perpetue (III vek) na primer, sudbina njenog brata joj je bila otkrivena kroz predstavu vode koja se nalazila tako visoko da on nije mogao da je dohvati s onog smradnog i neizdrživo vrelog mesta gde je bio zatvoren. Zahvaljujući njenoj usrdnoj molitvi koja je trajala dan i noć, on je uspeo da dohvati vodu iz bunara i ona ga je ugledala na svetlom mestu. Na osnovu toga je shvatila da je osloboÄ‘en kazne (Žitija Svetih, 1. februar).
SliÄan primer postoji i u žitiju podvižnice monahinje Anastasije LogaÄove koja se upokojila u našem dvadesetom veku: "Ona je u svoje vreme preduzela molitveni podvig za svog roÄ‘enog brata Pavla koji se udavio u pijanom stanju. Prvo je otišla kod blažene Pelagije Ivanovne koja je živela u Divjejevskom manastiru da je upita šta da Äini za olakšanje zagrobne sudbine brata koji je tako nesrećno i neÄasno okonÄao svoj zemaljski život. Ovako su se dogovorile: da se Anastasija zatvori u svoju keliju, da posti i moli se za brata i da svakodnevno po sto pedeset puta govori molitvu 'Bogorodice Djevo'... Posle Äetrdeset dana imala je ovakvo viÄ‘enje: duboka provalija. a na dnu kao krvavi kamen, a na njemu - dva Äoveka s gvozdenim lancima oko vrata od kojih je jedan bio njen brat. Kada je ovo ispriÄala blaženoj Pelagiji ova ju je posavetovala da podvig ponovi. Po isteku sledećih Äetrdeset dana ugledala je istu onu provaliju, isti kamen na kome su bila ista ona dvojica s lancima, s tim što je njen brat ustao, obišao oko kamena, opet pao na kamen i lanci mu se opet naÄ‘oše oko vrata. Pošto je ispriÄala ovo Pelagiji Ivanovnoj, ova je opet posavetova da ponovi podvig i po treći put. Posle Äetrdeset dana Anastasija ugleda istu provaliju i isti kamen na kome se sad nalazio samo jedan nepoznat Äovek, a njen brat je otišao od kamena i nije ga videla; onaj što je ostao na kamenu je govorio:
'Blago tebi što imaš silne molitvene zastupnike na zemlji'.Posle ovoga blažena Pelagija je rekla: 'Tvoj brat se oslobodio od muka, ali nije zadobio blaženstvo'". Ima mnogo sliÄnih sluÄajeva u žitijima pravoslavnih svetitelja i podvižnika. Onima koji su u pogledu ovih viÄ‘enja skloni preteranom bukvalizmu treba, najverovatnije, reći da forma koju imaju ova viÄ‘enja (obiÄno u snu) nije, naravno, obavezno "fotografija" stanja u kome će se nalaziti duša u onom svetu, već pre predstava koja nam saopštava duhovnu istinu o tome da se stanje duše popravlja molitvama onih koji su ostali na zemlji.
VASKRSENJE TELAJednog dana će ovaj prolazni svet propasti i nastupiće veÄno Carstvo Nebesko u kome će duše spasenih, sjedinjene sa svojim vaskrslim telima, besmrtne i neprolazne, zauvek prebivati sa Hristom.
Tada će delimiÄnu radost i slavu, za koju Äak i sad znaju duše na nebu, zameniti punota radosti nove tvorevine za koju je Äovek i bio stvoren; ali oni koji nisu hteli spasenje koje je na zemlju doneo Hristos muÄiće se veÄno - sa svojim vaskrslim telima zajedno - u paklu. U završnom poglavlju "TaÄnog izloženja pravoslavne vere" sv. Jovan Damaskin opisuje stanje duše posle smrti:
"Verujemo, takoÄ‘e, i u vaskrsenje mrtvih. Jer će ono uistinu biti, biće vaskrsenja mrtvih. Ali, govoreći o vaskrsenju, mi mislimo na vaskrsenje tela. Jer je vaskrsenje ponovno podizanje onog što je propalo; kako će duše, budući besmrtne, da vaskrsnu? Jer ako je smrt odvajanje duše od tela, vaskrsenje je, naravno, ponovno sjedinjavanje duše i tela, i ponovno pozdizanje razdvojenog i rastoÄenog živog bića. Dakle, upravo ono telo koje se raspalo će vaskrsnuti kao neprolazno (neraspadljivo). Jer Onaj Koji ga je u poÄetku stvorio od praha zemaljskog može ponovo da ga vaskrsne posle njegovog propadanja i vraćanja u zemlju od koje je i nastalo voljom Tvorca..."Naravno, ako je samo duša prebivala u podvigu vrlinskog življenja, samo bi ona i bila ovenÄana slavom. I da se samo ona stalno predavala zadovoljstvima, bilo bi pravedno da samo ona i bude kažnjena. Ali pošto duša nije uÄestvovala ni u dobru ni zlu odvojeno od tela, pravedno je da zajedno dobiju zasluženu kaznu... Dakle, vaskrsnućemo, jer će se duše opet sjediniti s telima koja će postati besmrtna i koja će zbaciti sa sebe ono propadljivo, i izaći ćemo pred strašni Hristov sud; i Ä‘avo, i njegovi demoni, i njegov Äovek, tj. antihrist, i neÄastivi ljudi, i grešnici će biti baÄeni u oganj veÄni, ne materijalni kao ovaj ovde (tj. vatra), već onaj oganj za koji samo Bog zna. A oni koji su Äinili dobro će kao sunce zasijati zajedno s AnÄ‘elima u veÄnom životu, zajedno s Gospodom našim Isusom Hristom, uvek gledajući na Njega i pred Njegovim pogledom, naslaÄ‘ujući se neprekidnom radošÄ‡u koja od Njega istiÄe, slaveći Ga sa OÄe.