Toksična pozitivnost, koja ima i brojne pristalice i promotere među lajfkoučevima i ljubiteljima moderne psihologije, uči vas da na sve gledate pozitivno, da budete zahvalni na onome što imate i, ako izgubite nešto, da budete srećni što niste izgubili više.


Život je splet različitih okolnosti i prosto ne postoji osoba kojoj se celog života događaju samo lepe ili samo ružne stvari.

Jedina razlika među ljudima je način na koji reaguju na sve te nadražaje i kako gledaju na njihov ishod ili budućnost – optimistično ili pesimistično.

Psiholozi kažu da je idealna zapravo “zlatna sredina” sa malo pozitivnijim stavom.








Postoje ljudi koji jednostavno ne skidaju osmeh sa lica, šta god im se u životu dogodilo. Kada ovakav način razmišljanja potpuno isključi bilo koje reakcije osim pozitivnih, prelazi u nešto što može da bude veoma štetno za ljudsku psihu – takozvanu toksičnu pozitivnost.

Toksična pozitivnost, koja ima i brojne pristalice i promotere među lajfkoučevima i ljubiteljima moderne psihologije, uči vas da na sve gledate pozitivno, da budete zahvalni na onome što imate i, ako izgubite nešto, da budete srećni što niste izgubili više.

U suštini, ona podstiče ljude da ignorišu teške ili loše emocije, koje su sasvim normalne i prirodne. Možda ovo na prvu loptu zvuči kao dobra stvar, ali istina je da je veoma opasna.

Ovakvo razmišljanje i nametanje istog, može kod njih ljudi da stvori zabludu da su u stanju da se izbore sa problemima i nedaćama potiskivanjem negativnih emocija i njihovoim “guranjem pod tepih“. Slično tome, neprestano se nameće mišljenje da smo sami kovači svoje sreće, a to prati i čuvena floskula da je život samo 10 odsto ono što nam se događa, a 90 odsto naša reakcija na to.

Ovakva vrsta pozitivnosti gušiće negativne emocije, što može da otera u anksioznost i depresiju, a kod nekih osoba može ostaviti utisak da ponižavate njihovu tugu, vršite pritisak na njih da se pretvaraju da su srećni, čak i kada su sa razlogom tužni. Ovo dovodi do toga da se osobi koja je preživela neku tešku traumu, nameće da mora da razmišlja pozitivno kako bi prebolela, a kod nekih može čak da stvori i osećaj krivice.






Psiholozi su svakako pri stavu da je pozitivno razmišljanje korisno.

Jedno istraživanje iz 2018. godine, vršeno na studentima, pokazalo je da pozitivno razmišljanje dovodi do višeg nivoa samopoštovanja, i do smanjenja suicidnih misli. Međutim, ističu i da pozitivne misli nisu nešto što možete da uključite poput mašine kada vam je potrebno. Šta više, potiskivanje emocija može da se vrati poput bumeranga, u noćnim morama, neobjašnjivim izletima agresije ili naletima tuge…

Kako bi se izbegla zamka toksične pozitivnosti, neophodno je da čovek prepozna i prihvati svoje negativne emocije. Sasvim je u redu plakati i biti tužan, jer je to potpuno prirodna reakcija. Jedino što zaista treba da se potiskuje jeste opsesivno razmišljanje o tim lošim događajima. Ne treba se opterećivati time kako je sve moglo da bude drugačije ili bolje.

Umesto toga, treba biti racionalan i razmisliti o tome šta je izazvalo neki problem. Ovo je naročito korisno ako se radi o gubitku posla, padanju ispita, raskida i sličnih situacija koje zaista mogu da budu traumatične i teške. Ukoliko neko ne može da se izbori sa tugom i shvata da usled toga pada u depresiju, sasvim je u redu da o svojim osećanjima i događajima koji su ih izazvali, porazgovara sa psihoterapeutom.
 

Žene koje ovako izgledaju najčešće varaju svoje partnere!