Depresija nije tuga! Ona ne pušta lako!

Biti depresivan i tužan nije isto. Depresija je kad ne osećate ništa.

Depresija nije ni ljutnja ni očaj ni strah ni usamljenost, a istovremeno je čini sve navedeno.

Depresija nije samo osećaj ili stanje. Depresija je beznađe i ništavilo.

Praznina koja ispunjava čitavo naše biće, gde ništa nije važno i gde se ništa ne menja, gde vreme i ljudi ne postoje, samo hladnoća i tama.

Depresija nije samo stanje uma. Depresija je mesto. 

Mesto na koje smo nesvesno zalutali, crna rupa koja nas svakim danom uvlači sve više i više. Mračni lavirint u kom beznadežno lutamo i uopšte ne vidimo izlaz. I sva tama ovog mesta nam se uvlači u kosti i postaje deo nas. Mi postajemo ona.

“Hajde, pokreni se malo i biće bolje” i ostale rečenice koje kažemo iz želje da se osoba koja pati oseća dobro i koje apsolutno ne pomažu. “Zbog čega ti možeš biti depresivna? Imaš sve na ovom svetu! Mlada si, lepa, pametna, zdrava i imaš ljude koji te vole.”





I onda pomljaš nešto kao:

 “Pa da, znam, u pravu si, ali…” i osećaj krivice počinje da ispunjava prazninu u tebi jer pobogu zašto se osećam ovako. I čak ti je i krivica draga jer bar osećaš nešto.

I čuješ frustrirane glasove oko sebe: 

“Reci mi kako da ti pomognem? Šta god ti treba tu sam!”. 

Razmišljaš u sebi: 

“Ustani, pokreni se, vreme je da preuzmeš inicijativu. Danas ću prošetati, izaći ću iz kuće i uradiću nešto sa svojim životom!”

Ali, depresija te ne pušta tako lako. Ona te steže svojim okovima kontrolišući udare tvog srca, pretvarajući tvoje misli u mračne senke koje te svojom težinom uvlače sve dublje u crnu rupu.

Čak i kada razumemo sve simptome depresije, njenu težinu tek shvatimo kad se dogodi nama. Kada se osećamo kao astronaut izgubljen u svemiru, sa pokvarenim brodom, koji lebdi paralizovan i zna da će zauvek ostati izgubljen.



Kako pobediti nepremostivu prazninu koja se proteže između izgubljene osobe i vas, a da na tom putu ne izgubite sebe?

Budite uz tu osobu. Makar ćutali, lezite pored nje i čitajte knjigu. Ne pritiskajte ih svojim pitanjima i ne namećite im svoje mišljenje. Dozvolite im da uživaju u vašem prisustvu i ponekad je samo to dovoljno.




Ne govorite im šta da rade. Samo im kažite koliko ih volite, čak i kada se osećaju ovako. Nemojte se razljutiti ukoliko vam ne uzvrate ljubav, morate znati da oni to trenutno ne mogu.

Ne govorite im: “Ma, proći će to”. 

Ne podcenjujte njihov očaj jer oni ne vide svetlo na kraju tunela. Ali, zapamtite da ovo neće trajati večno jer uvek postoji neko rešenje.

Umesto toga, možete im reći:

 “Razumem te i saosećam sa tobom… Hajde da vidimo šta možemo da uradimo po tom pitanju jer čvrsto verujem da ti može biti bolje”.

Depresija je bolest izolacije i paralize – njen stisak je snažan, a priroda stidljiva.

Kao divlja mačka ne reaguje dobro na nespretne pokušaje prilaženja. Ali, strpljivo srce i mirna ruka ponekad su jedino rešenje.