Istraživanja su pokazala vezu između traume i mnogih simptoma anksioznosti, otkrivajući da naša iskustva iz detinjstva, u odraslom dobu često dovode do manifestacija pojedinih ponašanja.


Anksiozna ponašanja ne moraju da budu uvek posledica trenutne životne situacije, već može da se odnosi  na neke traume koje smo proživeli u ranijim periodima života, najčešće u detinjstvu.



Traume iz detinjstva

Neke od stereotipnih osobina anksioznosti uključuju nervozu, strah od javnog nastupa ili strah od boravka u velikom društvu. Mnogi oblici anksioznosti nisu tako očigledni, kao što je to slučaj kod ljudi koji su zapravo veoma društveni, a ipak se plaše susreta na kafi sa samo jednom osobom.

Mnoge osobe koje su preživele traumu u detinjstvu se plaše da će biti dovedene u situaciju iz koje ne mogu da pobegnu, kao što je, na primer, kada drugi ljudi zauzmu njihov „siguran prostor“.

„Traumirani mozak“ želi da izbegne svako iskustvo koje nas podseća na vreme kada nismo bili u stanju da pobegnemo od neprijatnosti. Ovi odgovori se manifestuju u mnogim različitim oblastima života osobe. Prema mišljenu psihologa ovo su najčešći anksiozni odgovori na traume iz detinjstva:







Ne javljamo se na telefon i izbegavamo pozive


Nekome ko nema socijalnu anksioznost, javljanje na telefon može izgledati kao jednostavan zadatak, a izbegavanje može biti samo odraz lenjosti.

Međutim, ono što razlikuje anksiozno ponašanje od normalne lenjosti ili izbegavanja jeste skok adrenalina i kortizola koji se dešava osobi koja ima traumatsku istoriju. Iako jednostavno naručivanje hrane za poneti ili potvrđivanje liste namirnica sa partnerom može biti neutralno iskustvo, odgovaranje na neočekivani poziv izaziva strah da bi taj čin mogao da dovede do razgovora u kojem bismo mogli da uradimo nešto pogrešno. Ovo podseća na osećaj kada su nas roditelji ili staratelji uhvatili iznenada u nekoj nedozvoljenoj radnji i „postavili nas na mesto“, zbog čega iznenadni pozivi mogu da nam budu asocijacija na pogreške i neprijatnosti koje samo zbog njih doživeli.



„Isključivanje“ ili ćutanje kada se nađemo u velikom društvu

Ako ovo i ne izgleda kao očigledna socijalna anksioznost, ponekad jeste. Mnogi oblici socijalne anksioznosti mogu biti rezultat odrastanja u haotičnom okruženju, gde je naš nervni sistem bio konstantno neregulisan, ili gde smo stalno morali da budemo “uključeni”, odnosno spremni da se brinemo o nekom drugom, ili spremni za komunikaciju.

Kao rezultat toga, odrasli koji su preživeli traumu u detinjstvu ponekad imaju problema sa preteranom stimulacijom tokom društvenih okupljanja. Situacije u kojima se od nas očekuje da se predstavimo tako što ćemo se angažovati poptuno, mogu biti iscrpljujuće i mogu da stvore osećaj pritiska, kao da ne postoji način da se mentalno predahnemo. U takvim okolnostima umesto da se uključimo u konverzaciju, mi se distanciramo gledajući u telefon, odlazimo u kupatilo da budemo sami ili ćutimo.


Nervozni smo zbog nečije blizine

Mnogi ljudi koji imaju socijalnu anksioznost vole da u bioskopu sede udaljeni od drugih. To što nepoznata osoba sedi pored njih u bioskopu, zapravo može učiniti da anksiozna osoba ne može da se fokusira na film zbog toga što je toliko svesna neposredne blizine druge osobe. Kada smo odrasli u okruženju u kojem su naše granice narušene, imamo pojačan osećaj svesti o drugim ljudima i našem položaju među njima.






Potreba da sedite na određenim mestima

Osobe koje su preživele neke traumu kažu da više vole da sede leđima okrenute zidu, a ne prema vratima ili otvorenom prostoru. Zbog njihovog stalnog stanja hiperbudnosti, njihov nervni sistem ih drži „spremnim“ za svaku uočenu, čak i nelogičnu pretnju. Sedenje na mestu gde mogu da posmatraju druge ljude i situacije koije se oko njih dešavaju smiruje tu tenziju, makar samo na trenutak.



Neprestano se izvinjavamo, čak i za stvari koje nisu naša krivica

Kada nas stalno kritikuju ili  navode da osećamo da je sve naša krivica, razvijamo snažan osećaj stida. Ovo se manifestuje u stalnoj potrebi da se preterano izvinjavamo, čak i kada nismo učinili ništa loše. Ovo je često rezultat emocionalnog zlostavljanja ili zanemarivanja u detinjstvu.






Anksozna ponašanja – pojačan osećaj uplašenosti

Kada je nervni sistem stalno napet, uobičajeno je da imate pojačan odgovor na zvukove ili stimuluse koje drugi možda ne primećuju ili im ne smetaju. Pojačani odgovor na iznenadne nadražaje je u korelaciji sa traumom i zlostavljanjem iz detinjstva.



Ne volite da imate goste, jer ne možete da kontrolišete kada odlaze

To je često zbog toga što niste bili kao mali u mogućnosti da kontrolišete sopstveni prostor. Odrastali ste u kući u kojoj su granice bile „zamagljene“ a privatnost narušena.

 

Znakovi horoskopa kojima ne smete baš sve da kažete!