Petrovdan je smatran za kalendarsku granicu u godini: posle njega u prirodi nastupaju promene, koje ukazuju na približavanje jeseni (narodni kalendar). Po ruskim verovanjima, na Petrovdan je tobože sv. Petar “popluvao” lišće, pa se stoga posle tog dana više ne kuvaju trave i bilje, ne lome se grane za metle i td.
Bugari su verovali da posle Petrovdana vreme biva hladnije, da se sunce okreće zimi, da ptice prestaju da pevaju, a trava da raste.
Kod Srba postoji običaj da se uoči ovog velikog praznika pale lile, koje se prave od mlade kore divlje trešnje ili breze.
Obično se to radi na mestima gde se narod okuplja, na trgovima, raskršćima i u tome učestvuju deca i omladina. Paljenje vatre i lila simboliše ona vremena kada su hristoborni carevi progonili i mučili hrišćane vezujući ih za drvene stubove, natapajući ih smolom i paleći ih. Njihova tela su tada gorela kao buktinje, osvetljavajući trgove kao danas simbolične vatre i lile.
Paljenje lila simbolizuje i sagorevanje svih ljudskih ovozemaljskih grehova, kako u srcu tako i u duši.
Obično ih pale deca i mladi obilazeći oko kuća, torova, izvora po tri puta, govoreći:
“Lila gori žito rodi“, ili “Veselo nam lile gore, da nam krave dobro vode“.
Običaj je i da devojke skupe slamu na gomilu i zapale na seoskoj utrini. Tu potom dolaze lilari i ostala omladina, pa svi zajedno slave i vesele se igrajući oko vatre, a muškarci se takmiče u preskakanju plamena.
Novokomponovani običaj među mlađom populacijom po gde-gde u Srbiji i Republici Srpskoj svakog 11. jula u predvečerje jeste da umesto lila omladina pali stare automobilske gume.
Pritom se takmiče da plamen bude što veći, a o zagađenju koje je epilog čitave ove priče ne treba ni diskutovati. Smisao praznika potpuno je obesmišljen i ovakve radnje nemaju baš nikakvu hrišćansku ni tradicionalnu simboliku.