Ovo su neke od priča ljudi koji su imali potresne snove:


Pošto je umrla moja baka Sesili, počela je da se pojavljuje u snovima mog dede Leonarda. Njih dvoje bili su jedino dvoje ljudi koji su se obreli na predivnom tropskom ostrvu. Ona je umrla od moždanog udara u bolničkom krevetu u 84. godini, a na peščanoj plaži su oboje opet bili mladi. Ona je blistala, kao prvog dana kada su se upoznali.

"Ajde da nikom ne kažemo za ovo mesto", Leonard bi govorio Sesili dok su zajedno šetali uz obalu. "Inače će ga preplaviti turisti."

Tek kad bi posegnuo za njom, Leonard bi shvatio da on to samo sanja. Uvek bi se između njih isprečila nekakva neprobojna barijera. Tik pre nego što bi dodirnuo svoju ženu, njegova ruka bi se sudarila s tom preprekom. Bili su razdvojeni nečim nalik nesalomivom staklenom zidu.

Godinama kasnije, kad sam počeo da sakupljam snove iz svih krajeva sveta za svoj projekat World Dream Atlas, iznova i iznova bi se pojavljivale teme iz sna mog dede. Suočen sa nepojmljivošću smrti, ljudski um je izgleda primoran da konstruiše metafore. Pokojnici se često susreću na izolovanim i idealizovanim mestima, naizgled podsvesnim vizijama raja. Često su blistavi i mladoliki, više nisu žrtve pustošenja protoka vremena ili bolesti. I konačno, pokojnici su gotovo uvek nedostupni. Ne mogu da se dodirnu iz pregršt razloga i večito su na ivici nestajanja.



Sledi kolekcija snova o mrtvima — 11 snevača pokušava da pojmi svoje bližnje u zagrobnom životu.

"Nekada sam bio muzičar u Americi: u Njujorku, Čikagu, San Francisku. Pre nekoliko godina su me deportovali i sada živim u ovom parku. Ova klupa je moja dnevna soba. Iza kipa nalazi se moja spavaća soba. Mogu ovde lepo da spavam, sem ukoliko me deca na gađaju kamenjem. Uglavnom sanjam svoju prošlost, svoju porodicu. Moj otac — Bog da mu dušu prosti — bio mi je najbolji prijatelj. Imao sam 18 godina kad je umro. Pokušao je da pobegne sa Kube na splavu 1968. godine, ali se udavio u moru. Jednom sam sanjao da sam bio zajedno s njim kad je splav počeo da tone. Pokušao je da me spase. Stradali smo zajedno." — Havana, Kuba






"Nakon što mi je umro muž, videla sam ga u snu. Rekao mi je: 'Pođi sa mnom.' Rekla sam mu: 'Nikad me za života nigde nisi vodio, zašto želiš negde da me vodiš sada?' On je na to rekao: 'Zašto moraš toliko da pričaš? Samo pođi sa mnom.' Bila sam neverovatno srećna. Nisam dozvolila sebi da otvorim oči. Želela sam zauvek da ostanem u tom snu." — Mumbaj, Indija


"Moja majka je umrla pre nekoliko godina. Od tada mi se povremeno pojavljivala u snovima. U jednom snu mi je ostavila nekakav priručnik. Bila je to knjiga u kojoj su se nalazila rešenja svih tajni, rekla mi je ona. U njoj su bili odgovori koje sam tražila čitavog života. Naterala me je da obećam da je neću odmah pročitati. Uputstvo je bilo da pročitam jednu stranicu godišnje. Ali, nakon što je ona otišla, odmah sam pročitala celu knjigu. Kad sam je završila, bila sam strašno razočarana. U njoj nije bilo ničega. Ništa mi nije pružalo odgovor ni na jedno moje pitanje. Ništa od toga nije bilo duboko. Bile su to samo nekakve čudne i banalne stvari. Potom sam shvatila da sam potpuno promašila poentu. Poenta je bila da su nepročitane stvari važnije od delova koje sam pročitala. Suština je bila da je nepoznato strašno, ali je važno da nada postoji. Nada se krije u nepoznatom. Dala mi je tu knjigu da bi mi ulila nadu." — Montag, Sjedinjene Države







"Moj muž je umro pre godinu dana kad mu je otkazao bubreg. Suviše je radio. Suviše je pio. Posle njegove smrti, nisam mogla da odgajam naše dete na plati konobarice, tako da sam postala prostitutka. Strašno je teško biti sam. Ponekad, međutim, muž mi se vrati u snovima. Izgleda dobro — snažno i ponovo zdravo, kao kad smo se prvi put upoznali. On stalno priča, ali koliko god se trudila ne mogu da razumem šta mi govori. Radi se samo o nizu reči bez ikakvog značenja." —Pataja, Tajland





"U Avganistanu, jednog od mojih prijatelja ubio je njegov najbolji prijatelj. Slučajno mu je opalila puška. Mnogo meseci kasnije, kad sam se vratio u Sjedinjene Države, sanjao sam da mi je neko pozvonio na vrata. Moj prijatelj je stajao tamo, ozaren i srećan, sa vojničkom torbom na ramenu. Dobio je četrdeset sati dopusta iz raja. Proveli smo čitav vikend zajedno — išli smo od bara do bara, pričali o svemu i svačemu, šetali mog psa Roksi u parku. Videli smo tamo najboljeg prijatelja mog prijatelja. On ga je zagrlio i rekao: 'Zauvek ćeš biti moj brat. Ne želim da se u dubini duše osećaš krivim zbog onog što se desilo.' Potom sam video svog prijatelja kako se drži za vrat i kako iz njega lipti krv. Potom se on našao u svom kovčegu noseći paradnu uniformu, mrtav da mrtviji ne može da bude. Bio sam okupan u znoju i počeo sam da plačem. Probudio sam se na to da mi Roksi liže lice." — Kolambas, Sjedinjene Države


"Moja majka, koja je umrla pre mnogo godina, često mi se javljala u snovima da bi me vodila. 'Ti obožavaš životinje', rekla mi je jednom. 'Dakle, treba da si dobar prema njima. Bolje je slušati ptice kako pevaju nego ih jesti.' Od tog dana više nikad nisam takao meso." — Ait Benhadu, Maroko






"Morali su da me odvuku od njegovog kovčega. Narednog dana, guglala sam kako da se najefikasnije ubijem. Osećam krivicu zbog njegove smrti. Možda da sam bila budnija to jutro, mogla sam da mu kažem da pada kiša i da malo bolje pazi kako vozi. Prvu stvar koju mi je doktor rekao bila je da je udario u kamion. Slomio je vrat. U redu. Makar nije bio iskasapljen. Viđam lice svoga muža u snovima. Uvek je u uniformi. Tek se vratio odnekud. Osećam ogromno olakšanje. Sve je opet kao bilo kog normalnog jutra. Pokušavam nešto da kažem, ali prosto ne mogu. Počinjem da se osećam slabo i znam da i sama umirem. Umirem umesto njega i jako sam srećna što je poslednje što vidim njegovo lice." —Tokio, Japan

"Spavao sam kad sam čuo glas svog pokojnog prijatelja, ali ga nisam video. 'Babu, Babu', govorio je on. 'Jako sam žedan. Daj mi nešto da popijem.' Odjednom sam i sam stravično ožedneo. Otišao sam do jezera i počeo da pijem iz njega. Popio sam čitavo jezero, ali sam i dalje bio žedan." — Devpur, Indija







"Preminula mi je baka, a zaista je mogla to da izbegne da je samo išla kod lekara. Srce mi se slomilo kad se to desilo i bila sam veoma ljuta na nju što me je ostavila. Neposredno nakon što je umrla, sanjala sam tri sna, tri noći zaredom. Došla je i pokušala da me zagrli, a ja sam joj rekla: 'Ne! Jebeno si umrla, a nisi smela! Beži od mene!' Od tada sam je neprestano molila da se vrati, ali to se nikad nije desilo. Stalno žalim za tim." — Njujork, Sjedinjene Države



"Onog dana kad mi je umro otac, sanjao sam ga. Plutao je na reci a ja sam mu gurao telo — navodio sam ga. Stigli smo do hrama i gledao sam kako njegovo telo napušta moje ruke. Lebdelo je oko hrama u izuvijanim pravcima kao da prolazi kroz lavirint, pre nego što je prošlo kroz glavni ulaz i propalo kroz rupu u podu. Kad sam se probudio, bio sam tužan, ali sam osećao i izvesno olakšanje jer sam imao priliku da mu pomognem da pređe u drugi svet." — Jerusalim








"Moja majka je preminula pre sedam godina. Posle toga sam je često sanjala. Zvuči suludo, ali imala sam osećaj da mi dolazi u snove kako bi proverila da li je sa mnom sve u redu. Sanjala sam o tome jedan veoma živopisan san. Upravo sam bila čitala o studiji u kojoj su rangirani najsrećniji i najdepresivniji gradovi u Sjedinjenim Državama. Najdepresivnije mesto za život bilo je Detroit, a najsrećnije Bulder, u državi Kolorado. U svakom slučaju, svega nekoliko večeri kasnije, sanjala sam da razgovaram sa majom preko Skajpa. Plakala sam zato što je nisam videla čitavu večnost. Rekla sam: 'Gde si bila? Nedostajala si mi! Nasmrt sam se zabrinula!' A ona me je samo pogledala i rekla: 'Ja sam u Bulderu, u Koloradu." — Njujork, Sjedinjene Države


 

Miholjdanske zadušnice! Uputite molitve za milost prema upokojenima!