Zagrobni život i stara verovanja: Zašto se stavlja novac u sanduk?!

Po prastarom verovanju "drugi" ili zagrobni svet se nalazi negde na zapadu. On je pristupačan samo onima koji su umrli. Nalazi se iza nekih sedam mora i sastoji se iz tri sveta koji stoje jedan iznad drugoga. Do njega se može doći kroz jame ili vode koje poniru u zemlju.

Gornji svet pripada višoj hijerarhiji i nalazi se na nebu, tu obitavaju anđeli i tu bi mogao biti raj. Odmah u blizini je i pakao. Bog, oko koga stalno kruže anđeli, posmatra ljude u njihovim delima na zemlji koja je u nekom središtu, ali je više naslonjena na donji svet.

Donjim svetom gospodari đavo, ali se on ne može poistovetiti sa paklom! Postoji verovanje da i mrtvi imaju jednake potrebe kao i živi, a zadržalo se do danas. Zato se pokojnici sahranjuju u novim odelima, stavlja im se novac u džep da bi platili mostarine samom đavolu.

Verovanje u onaj svet ili zagrobni život duše bilo je poznato svakom primitivnom narodu, svim narodima arijske grupe još u njegovom praistorijskom dobu, pa i Slovenima. Postoji tvrdnja da su Sloveni za onaj drugi svet prvi put čuli kada su njima došli hrišćanski misionari iz Carigrada. Sloveni su verovali da je duša pozvana nakon smrti na jedan drugi život-ovo nije hipoteza, već tvrdnja koju dokazuju mnogobrojni stari tekstovi.






Spaljivanje pokojnika, žrtvovanje žena, robova, konja, pasa, stavljanje hrane u grob pokojnika, u starije vreme, razne daće na kojima se katkad specijalno za mrtve mese i naručuju kolači, pa slava, pa žrtvovanje domaćem čuvaru i pretku, Božić koji je jedan oblik žrtvovanja svim precima, neoborivi su dokazi tvrdnje da su Sloveni uistinu verovali u zagrobni život.

Duša pokojnika posle smrti odlazi u pakao ili raj. Etimologija reči raj još uvek je nerešena, ali je on svakako bio poznat Slovenima, pre nego što su primili hrišćanstvo. Ovaj raj bio je mesto pravednih i dobrih duša, a mesto kuda odlazi zla duša označeno je rečju pakao. O mestu gde se taj drugi svet nalazio, postojala su različita mišljenja. Prema mnogim spomenicima i zaostacima u folkloru, potvrđeno je da se verovalo da se onaj svet nalazio s one strane mora.


Ova tvrdnja dokazivala se time što su neka slovenska plemena sahranjivala svoje pretke na taj način što bi ih polagala na čamac i otiskivala u more, a ako je ovo zbog daljine mora bilo nemoguće, tada su ih ili spaljivali ili sahranjivali, ali opet položivši ih predhodno u čamac, kako bi makar simbolički mogli da otplove preko mora u onaj svet.



Vuk Karadžić nam u svome rečniku pod rečju kuga kaže - da kuga prelazi preko mora i dolazi amo da mori ljude! Po ovome izgleda da su i Srbi verovali da se onaj svet nalazi sa one strane mora. Još jedan dokaz imamo da su Srbi verovali da se onaj svet nalazi preko mora, a to je slaganje ponuda pokojnicima na dasku i puštanje istih niz reku, da ih ona odnese na more, pa zatim u onaj svet preko mora, koji je zabeležen kod Homoljskih Srba - prenosi Opanak.







Štetni običaji koji su se odomaćili kod Srba



U savremeno doba neretko se dešava da se na pravoslavnim grobljima sprovode suvišni srpski običaji, nepoznati u davna vremena, a kao znak nekog novog, pomodnog trenda. Koji su to sve običaji oko pokojnika i obeležavanja svih njemu posvećenih dana, a da su sasvim otuđeni od crkve, vere i iskrenog poštovanja preminulog?

Dužnost hrišćanska nalaže da se u molitvama sećamo naših pokojnika, da se molimo Bogu za pokoj njihovih duša, palimo im sveće, držimo parastose i pomene, podižemo im spomenike kao obeležja na grobovima i da njihove grobove držimo u pristojnom i urednom stanju. Sve ovo nalazi se u okviru crkvenog kanona.


Čini se da nijedan narod nema tako nemaran odnos prema grobovima svojih srodnika kao Srbi. S jedne strane, taj nemar je apsolutno zapostavljanje grobnih mesta, koje uključuje njihovo neobeležavanje i neodržavanje. S druge strane, u pojedinim krajevima Srbije ide se u drugu krajnost. Na grobljima se podižu skupoceni spomenici, kapele novokomponovane arhitekture, koje više liče na vikendice u kojima ima sve ono što ima i u domu – frižideri, televizori, kreveti… Ovo je ružan običaj.

Spomenik treba da bude skroman sa hrišćanskim obeležjem u obliku krsta. Mnogo je važnije sećati se svojih umrlih u molitvama, a činiti dobra dela za pokoj njihovih duša pomaganjem sirotinji, davanjem priloga crkvama, bolnicama, domovima za nezbrinutu decu i drugim humanitarnim ustanovama.


Što se tiče stava crkve oko opela i sahrane pokojnika, za crkvu je najvažnije žito, vino i sam čin opela. Opelo je molitva u kojoj se sveštenik moli za pokoj duše pokojnika i za oproštaj grehova njegovih koje je kao čovek u životu učinio. Važni su i pomeni koji se vrše od kuće do groblja, jer je pomen, takođe molitva.

Međutim, u nekim krajevima Srbije, za pogreb su vezani brojni suvišni i štetni običaji, koji su često, čak i u suprotnosti sa učenjem crkve. Teško je u narodu menjati takve običaje, naročito one koji su vekovima prisutni, ali u novije vreme zavode se novi običaji, koji se lako mogu menjati. Jedan od takvih je i kupovina venaca za sahranu, zatim darivanje raznim darovima svih koji prisustvuju sahrani. I jedno i drugo iziskuju velike izdatke, a potpuno je suvišno. Mnogo bi bolje bilo da se novac za kupovinu venaca preda domaćinu ili toj kući, što bi dobro došlo u snošenju troškova sahrane.






Takođe se uobičajila velika i obilna priprema jela i pića za sahrane, pa se dešava da, kada se gosti najedu i napiju, sahrana se pretvori u gozbu, a učesnici u pijanom stanju počnu da se nedolično i neprikladno ponašaju. To je nedopustivi greh prema pokojniku i njegovoj rodbini. Protiv ovakvih pojava treba da se bore svi ozbiljni i bogomoljni ljudi u srpskom narodu. Pomenućemo i običaj u nekim krajevima Srbije, kada narod dolazi sa groblja, da se sačekuje u dvorištu gde svi peru ruke, uzimaju ugljen od žara, pa ga premetnu u rukama i prebace preko sebe. To je ostalo iz vremena kada su Srbijom harale zarazne bolesti i na taj način se po naredbi građanskih vlasti vršila dezinfekcija. To danas nije obavezno činiti. Dobro je samo pripremiti vodu i peškir ako nema česme ili kupatila da narod opere ruke, što je osnov higijene.


Za četrdesetodnevni parastos takođe su vezani brojni običaji, među kojima je klanje "dušnog brava". To ne spada u crkvene i verske običaje. Pod te običaje se jedino kao cilj klanja može podvesti i opravdati da se nahrani sirotinja, kao dobro delo za pokoj duše umrloga. Sve ostalo je čist paganski, necrkveni običaj vezan za žrtvoprinošenje.

Posle šest meseci ili jedne godine, takođe se mogu vršiti molitve, odnosno parastosi za umrle. Tada se, kao i za četrdeseti dan, priprema žito koje osvećuje sveštenik, izlazi se na groblje, pale se sveće i prekađuje grob. Parastosi se mogu održavati i češće, a gozbe ni u tim povodima nisu crkveni običaji - piše spc-altena.de