Marlon Brando: Jezivi detalji iz života poznatog glumca!

Stiv Rajli je napravio jeziv dokumentarac napravljen od arhivskih snimaka, retkih intervjua za štampu i neobjavljenih audio zapisa, koji su svedočili o tragediji slavnog Marlona Branda.



Na jednom od snimaka se vidi kako Brando, izbezubljen i pretežak, stoji ispred svoje kuće, pepeljastog lica dok govori:"Glasnik bede, posetio je moju kuću."


Dana 16. maja 1990. godine, predveče - muškarac je pogođen metkom u glavu dok je slupao televizor u Brandovoj kući. Brando, koji je tada bio kod kuće, čuo je pucanj i pojurio da mesto događaja, dajući usta na usta, pokušao je da spase čoveku život. Bilo je prekasno. Mrtav čovek je bio dvadesetšestogodišnji Dag Drolet, potomak ugledne porodice i dečko Čejene Brando, glumčeve ćerke.

Čejen, u to vreme je bila u osmom mesecu trudnoće, bilo je dete tahitske glumice Tarite Teripaje, koju je Brando upoznao, zaljubio se i oženio (bila mu je treća supruga) dok je snimao snimao film 1962. Da stvar bude gora, ubica nesrećnog mladića je bio Marlonov sin - Kristijan.






Bila je to jadna scena. Marlonov 32-godišnji prvorođeni sin pucao je na partnera svoje sestre u pijanom besu nakon što je njegova sestra tokom večeri tvrdila da je momak tuče. Kasnije se ispostavilo da su njene tvrdnje o zlostavljanju bile laž. Čejen Brando počinila je samoubistvo pet godina kasnije. Za Branda je ovo bio pakao. Tokom svog života pokušavao je da zaštiti svoju porodicu, posebno svoju mnogobrojnu decu, od onoga što je smatrao toksičnošću slave. Sada, uprkos njegovim naporima, porodica se uništavala iznutra. U prošlosti je bilo zabrinjavajućih incidenata - njegova prva supruga, glumica rođena u Kalkuti, Ana Kashfi, dogovorila je da meksički nasilnici otmu njihovog sina Kristijana za 10.000 dolara dok je Brando bio odsutan u francuskoj prestonici, snimajući "Poslednji tango u Parizu" 1972. godine - ali ništa što bi se moglo porediti sa Dagovim ubistvom iz pukog užasa. Marlona je sve to rastrglo.


Ovaj dokumentarac bio je sastavljen od audio snimaka koje je Brando ostavio iza sebe. To su bili sati i sati audio zapisa koje je glumac snimao svaki dan. Njegov audio dnevnik.






Recimo, kada mu se rodio prvi sin, Kristijan, publika je mogla da čuje glas Marlona Branda kako kaže:

"Ne želim da se moj otac približi Kristijanu. Na dan kada se rodio, rekao sam sebi sa suzama u očima: "Moj otac se nikad neće približiti mom detetu zbog štete koju mi je naneo."

Međutim, on je samo nešto malo više bio blizak sa svojom majkom koja je bila alkoholičarka i koju je glumac, još dok je bio dečak, stalno tražio po klubovima i kafanama u kojima bi se povremeno onesvešćivala.

Brandov odnos sa ocem, tačnije njegov nedostatak, prodirao je u svaki deo njegovog života, tokom celog njegovog života. Bila je to bolest.

Uvek je postojala ona nevaljala strana Brandovog lika, nepredvidljiva, problematična, buntovna strana - osobina za koju tvrdi da se pojavila nakon što je bio slomljen kada je njegova majka otišla od kuće, a on imao samo sedam godina.






Dosada je na kraju dovela do sumnje u sebe, osetljivosti ne toliko na njegove sposobnosti koliko na razloge za bavljenje tom profesijom.

"Laž u životu je ono što je gluma. Sve što sam uradio je da budem svestan procesa. Svi ste vi glumci. I dobri glumci, jer ste lažovi. Kada govorite nešto što ne mislite ili se uzdržavate da kažete nešto što zaista mislite, to je gluma.“



Brando daje primer: „Vraćate se kući u četiri sata ujutro i tamo vas ona čeka na vrhu stepeništa, vaša supruga. "Ne bi mi verovala, dušo. Ne bi mi verovala šta mi se dogodilo!" Tvoj um ide 10.000 milja na sat; lažite brzinom svetlosti; lažete da biste spasili svoj život. Poslednja stvar na svetu koju želite ona da sazna je istina. Lažeš za mir. Lažeš iz ljubavi ."


Još jedna beda koja je snašla Marlona Branda je popularnost i pohvala. On je mrzeo i jedno i drugo.



Tokom svoje karijere razočarao se u svoju ličnost. Činilo se da slava trune u njemu; smatrao je da je to grubo i neukusno. "Želeo sam da budem uključen u stvaranje filmova kako bih ih mogao promeniti u nešto bliže istini“, kaže Brando, zvučeći donekle rezignirano. „Mislio sam da to mogu.“ Uprkos sve većem nepoverenju prema holivudskoj mašini, Brando je shvatio da filmovi mogu biti moćno oruđe, kako za glumca, tako i za publiku. Mogli bi da promene čovekovo mesto u svetu. Mit se mogao stvoriti i koristiti za sopstvene potrebe.






Na kraju, uspeh je postao omča oko Brandovog vrata. Stalno se osećao pogrešno predstavljenim, pogrešno protumačenim - bilo da su novinari i pisci ili zbog stalnog upada koji bi imao da se pozabavi kad god je napustio utočište svog doma na Beverli Hilsu. Postao je paranoičan. Počeo je opsesivno da snima sve, svaku osobu koju je sreo kod kuće, svaki poslovni sastanak, čak i ideje za dodatne mere bezbednosti koje je želeo da preduzme u svojoj kući.

Porodica je bila toliko značajna tema u Brandovom životu da je osvežavajuće razgovarati sa nekim ko je bio u njenom jezgru.

"Otac me je naučio toliko toga, posebno o saosećanju. Na kraju je samo zaradio kako bi mogao da pomogne u borbi protiv nepravde. Pomogao je pokretu za građanska prava, Martinu Luteru Kingu, Crnim panterima. Kada nije prihvatio Oskara za Kum, ne sećam se da se to dogodilo, ali kako sam postarao stariji, takvo ponašanje me nije iznenadilo u vezi sa mojim ocem. Sećam se kada je Superman izašao i zaradio je oko 3 miliona dolara za 20 minuta na ekranu. Oko toga se digla velika frka, ali znao sam zašto je to učinio - ako će onda platiti, zašto ne? Samo je novac uložio u stvari do kojih mu je zaista stalo , " pričala je njegova ćerka Rebeka.

Rebeka je takođe otkrila da Brando nije želeo da ni jedno, od njegove mnogobrojne dece, pođe njegovim stopama. Želeo je da studiraju, bave se akademski radovima, a ne da glume.






Brando je umro 1. jula 2004. od respiratornih i srčanih tegoba. Iza sebe je ostavio 14 dece i najmanje 30 unučadi. Pred kraj života bolovao je od slabog vida, uzrokovanog dijabetesom, a takođe i od raka jetre. Njegov glas, dovoljno jeziv, ostao je. Njegov glas Vita Korleona odzvanjao je u ušima njegove dece jer je , malo pre nego što je umro,sve njih pozvao telefonom.

"Sećam se onog poslednjeg razgovora koji sam vodila s njim", kaže Rebeka.

"Prošlo je samo nekoliko nedelja pre nego što je umro. Nije želeo da svi, posebno ne sva deca, znaju koliko mu je loše. Izrazili smo ljubav jedni prema drugima i to je bilo to. Nikada to neću zaboraviti."






Rebeka tvrdi da je njen otac obožavao tehniku i da se oduvek nadao velikom razvoju iste:

"Moj otac je želeo da bude zamrznut. To je ono što je najviše želeo da naučnici pronađu način na koji može umreti, a zatim da bude vraćen nazad kroz par decenija."