Pisci žive kroz svoja dela, a neki od njih su bili užasne ličnosti!

Pisci žive kroz svoja dela. Dobra knjiga može svom autoru obezbediti besmrtnost. Ali čim pisac stekne status velikana, većina nas spremna je da pažnju usredsredi isključivo na njegov talenat, zaboravljajući pritom na sve njegove mane i slabosti. To je sasvim u redu ako je reč o pristojnoj osobi, nekome ko nema čega da se stidi, ali šta ako se radi o užasnom ljudskom biću? Rasisti? Nitkovu? Potencijalnom ubici?


Neka od najznačajnijih dela u istoriji književnosti izašla su upravo iz pera muškaraca i žena koji su krili nezamislivo mračne tajne. Ti ljudi, koje čovečanstvo sasvim opravdano smatra majstorima svog zanata, u stvarnom životu su potkazivali kolege, maltretirali članove porodice, svojim postupcima ostavljali bez teksta i najbliže prijatelje. Predstavljamo vam nekoliko uvaženih pisaca koji su zapravo bili užasne ličnosti.



Hanter S. Tompson je bio prvoklasni kreten

Hanter S. Tompson je bio pravi književni superstar – ovde ne govorimo samo o slavi, već i o njegovom problematičnom ponašanju i celokupnom načinu života. Otac gonzo novinarstva družio se sa Anđelima pakla, ratovao sa Ričardom Niksonom i lično isprobao svaku drogu poznatu čovečanstvu. Međutim, iako se, spolja gledano, radilo o veoma interesantnom čoveku, verujemo da je malo onih koji bi ga poželeli za prijatelja. Iako je bez sumnje zračio neverovatnom harizmom, Tompson je zapravo bio prvoklasni kreten.

Potreban vam je dokaz? Pitajte glumca Bila Mareja. Tompson ga je jednom prilikom navodno vezao za stolicu, gurnuo u bazen i ostavio da se davi. Marej nije bio jedina slavna žrtva piščeve ekscentričnosti. Džek Nikolson se i danas dobro seća incidenta koji se odigrao osamdesetih godina prošlog veka, dok je proslavljao rođendan u krugu porodice. Tompson je kasno uveče banuo u njegovo dvorište i ispalio u vazduh moćnu signalnu raketu koja je skoro pun minut osvetljavala sve u radijusu od 60 kilometara. Nakon toga je u glumčevu kuću uperio vojni reflektor i počeo da puca iz pištolja. Nastup je završio tako što je na Nikolsonovom pragu ostavio srce losa i nekoliko čaura.

Tompson je kasnije tvrdio da je samo želeo da se našali, ali Nikolson u tome nije video ništa smešno. Objasnio je da je u tom trenutku pomislio da mu preti opasnost od poludelog obožavaoca i da je zbog toga njegova porodica celu noć provela u podrumu. To nije bio jedini slučaj da se Tompson zaneo igrajući se oružjem. Kada je jednom prilikom ispalio nekoliko metaka u komšijinu kuću, pravdao se kako ga je napalo podivljalo bodljikavo prase. Neko će se možda samo nasmejati ovim nestašlucima, ali cela priča prestaje da bude smešna u trenutku kada pročitate da je Tompson 1990. bio optužen za silovanje žene koju je ugostio u svojoj brvnari. Tužba je kasnije odbačena, ali kada se setimo koliko se poznatih ličnosti izvuklo iz nezgodnih situacija isključivo zahvaljujući svom statusu, nije nimalo lako gajiti simpatije prema ovom neuravnoteženom piscu.






Džordž Orvel je bio cinkaroš

Iako je po političkom uverenju bio socijalista, Džordž Orvel je iz dna duše mrzeo Sovjetski Savez. Prezirao je totalitarne režime i nikako nije podnosio komunizam. Ako vam je potreban dokaz, dovoljno je da prelistate njegove klasike „Životinjska farma“ i „1984“. Međutim, iako je o diktatorima i bahatim birokratijama mislio sve najgore, engleski pisac očigledno nije imao ništa protiv potkazivanja kolega pisaca i drugih umetnika vlastima.

Danas znamo da je Orvel četrdesetih godina prošlog veka sarađivao sa propagandnim odeljenjem britanskog Forin ofisa. Smatrajući za svoju dužnost da spreči da se u državnim institucijama zapošljavaju simpatizeri komunizma, samoinicijativno je napravio spisak pisaca i uticajnih ličnosti koje je smatrao nepodobnima i predao ga nadležnima.

Bio je to prilično prljav potez, pogotovo kada znamo da je reč o čoveku koji je celu književnu karijeru posvetio borbi protiv Velikog brata, a stiče se i utisak da su se mnogi umetnici na njegovom spisku našli samo zato što su bili homoseksualci, Jevreji ili imali drugu boju kože. Iako se ono što je radio ne može meriti sa posledicama delovanja Džozefa Makartija u Sjedinjenim Državama, i njega možemo nazvati prvoklasnim kretenom i užasnim licemerom koji bi verovatno bez problema pronašao zaposlenje u Policiji misli.








Gertruda Stajn je iz nekog razloga simpatisala fašiste

Gertruda Stajn bila je jedna od vodećih figura tzv. izgubljene generacije i žena u čijem su se pariskom salonu okupljali neki od najuticajnijih umetnika 20. veka, poput Ernesta Hemingveja, Pabla Pikasa, F. Skota Ficdžeralda i sl. Osim toga, jedno od njenih najpoznatijih dela bila je „Autobiografija Alis B. Toklas“, knjiga o njenoj višedecenijskoj životnoj partnerki. Stajn je bila izuzetno uticajna ličnost, pripadnica intelektualne elite, i zato će mnoge iznenaditi podatak da je iz nekog čudnog razloga gajila simpatije prema fašistima.

Čak i ako bismo njenu izjavu da bi Adolfu Hitleru trebalo dodeliti Nobelovu nagradu za mir i njen nacistički pozdrav ispred firerovog bunkera shvatili kao ironiju, mnogo teže bi bilo objasniti njenu podršku Filipu Petenu. Ako vam to ime ništa ne znači, Peten je bio predsednik Višijevske Francuske između 1940. i 1944. godine. Iako nominalno neutralna, vlada u Višiju bila je marioneta Trećeg rajha, koja je dozvoljavala nacistima da upravljaju zemljom i sprovode svoje antisemitske zakone.

Pomalo je, dakle, neobično to što je jedna Jevrejka bila pristalica maršala Petena. Stajn ne samo da je podržala njegovu odluku da potpiše primirje sa Hitlerom, već je svoju odanost pokazala i ponudom da radi kao njegov propagandista. (Prevodila je Petenove govore na engleski u nadi da će neko u Americi prihvatiti da ih objavi.) Većina Francuza, na sreću, nije delila njeno mišljenje i Peten je posle rata završio iza rešetaka.