Đurđevdan se slavi 6. maja i ovaj praznik se uzima kao granica između zime i leta. Ranije su toga dana hajduci napuštali svoja skloništa u kojima su se skrivali tokom zime i odlazili u šumu na zakazano mesto da ponovo otpočnu hajdukovanje. Zato u narodu i postoji izreka “Đurđevdanak- hajdučki sastanak.”



Posle Božića, Đurđevdan je praznik sa najviše običaja. Većina njih odnosila se na zdravlje, plodnost, mlečnost stoke, zdravlje ukućana, na udaju, ženidbu…



Uoči Đurđevdana pletu se i venčići od đurđevskog cveća, đurđevka i mlečike i njime se kite kapije i ulazna vrata u kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu do sledećeg Đurđevdana. Kada se pletenje venaca završi, običaj je da se razvije kolo u tihoj večeri i po mesečini.



Ponegde na Đurđevdan narod odlazi u prirodu, zajednički na đurđevdanski uranak. Za ovu priliku posebno se priprema jelo i piće. Narod se veseli često i do podne. Na đurđevdanskim urancima mladi se opasuju vrbovim prućem da budu napredni kao vrbe, kite zdravcem da budu zdravi kao zdravac, koprivom, da kopriva opeče bolest i selenom da im duša miriše kao selen.

 

Slavski kolač za Đurđevdan! Pre mešenja očitajte - Oče naš!

Magijska svojstva pripisivala su se i vodi. Kupanje i umivanje đurđevdanskom vodom garantovalo je zdravlje tokom čitave godine. Kupalo se na sam dan praznika, pre izlaska sunca.


Od Đurđevdana počinje i letnja sezona, što je zgodna prilika da se dođe do voljene osobe. I u tome je pomagala magija, kojom su se bavile devojke pred udaju.


Taj, takozvani, magijski lov na muškarce, zavisio je od mesta do mesta. U okolini Visokog devojke su brale pomamnik, da bi se momci za njima pomamili i “navalu” da bi muškarcima bile draže.

Zabeležen je i običaj da devojka na Đurđevdan protrči kroz svinjac s namerom da uplaši svinje. Verovalo se da će momci , poput svinja, tada trčati oko nje i za njom.