Emotivnu priča! Kad se rodiš žensko, već si prokleta!

Književnica Lela Milosavljević odlučila je da na društvenim mrežama podeli emotivnu priču o krivici, o ljubavi i životnim izazovima, ali pre svega – divnom Iliji:


“Juče je ovaj svet napustio moj očuh Ilija Petrović. E, o njemu bih htela da vam pričam. Da umem, naslikala bih to lice svojim rukama, onako kako sam ga samo ja poznavala. Kad već ne znam, onda ću probati rečima da ga uramim.



Ne znam ko mi je otac. Ono što sam iz priča saznala jeste da je bio terenac iz okoline Pljevalja koji je moju majku prevario, pa nestao. Obećavo joj da će je povesti sa sobom kad krene, da će da žive na moru i imaju mnogo dece. Pričao joj kako nikad nije video lepšu devojku. Ubeđivao ju je kako mora da je dodiruje da bi ljubav bila sve veća. Ona mlada i naivna verovala u njegove bajke.



Povukle je njegove slatke reči, zažarili joj se obrazi od iskusnih dodira, pa mu se predala. Sastajala se celo leto s njim krišom se izvlačeći iz kuće i smišljajući razne poslove. I tako sve dok jednog dana radovi koje je izvodila njegova firma nisu okončani, a on nestao bez pozdrava”, piše književnica.

Majčini strogi roditelji, kako kaže, nisu znali da se s njim viđala i da joj je on ukaljao poštenje.



“Kad joj je počeo rasti stomak, morala je sve priznati. Onda njena dva rođaka krenu da ga traže, spremni da se s njim pobiju, i da ga na silu nateraju da oženi osramoćenu devojku. U selu za koje je pričao da je njegovo, niko za njega nije čuo. Pokušavali su i preko firme da ga nađu, ali ništa. Propalica je, izgleda, devojci lagao i svoje ime pa tako zametnuo svaki trag. Osramoćena i osuđena od porodice i okoline, moja majka Olga razmišljala je da sebi oduzme život.



O njenoj sramoti su svi pričali. Ubijali dokolicu. Neki je kao žalili, neki svoju decu njome koreli. Podsmevali se, mudrovali kako se to njima ne bi moglo desiti.

Ilija, neženja blizu četrdesete, uzeo je moju osramoćenu mamu za ženu


Kad je Ilija u kafani čuo kako pripiti, stariji komšija, kroz svoja zabalavljena usta priča da sad i ostali mogu računati na Olgino telo, glasno ga je opsovao i ustao od stola.

Ilija je bio neženja blizu četrdesete. Ćutljiv i blage naravi. Živeo je samo sa majkom i kažu da je u Vojsci zavoleo jednu devojku iz Banjaluke, ali ga ona nije htela. Od tada ga nijedna više nije interesovala. Nudili su mu i udavače, ali on bi se samo nasmešio i nastavio svoj samački život. Nikome nije pričao šta misli i oseća”, stoji u objavi.

Iako je rado razgovarao sa ljudima o svemu, na pitanje što se ne ženi, niko nije dobio odgovor.

“Nije se on ljutio što ga pitaju. Nije psovao, samo bi jednostavno ćutao. Molila ga i majka da se ženi. Zaklinjala, kumila. Ponekad bi i zaplakala što će posle njene smrti ostati sam, što će im se loza utreti, ali on bi samo rekao: “Ako je tako suđeno, tako mora biti”.








E tog dana, kad Ilija opsova tog pijanog Rajka, prvi put ga videše ljutog. Platio je sve što su popili za stolom i uz tresak vrata izašao iz kafane. Pred kuću mog dede je došao kao da je oduvek tako planirao. Moju majku nađe na kapiji kako podkresuje bršljan što je prerastao. Ona ga pozdravi, znajući da je jedan od retkih koji će sa njom progovoriti, a da ne pogleda podrugljivo ka njenom stomaku. On, bez ikakvog pozdrava i uvoda reče:




– Pođi za mene, Olga. Gledaćemo to dete što nosiš, a ako Bog da, možda i meni jedno rodiš. Neće ti kod mene ništa faliti, imam onu kućicu, imam platu. Da te ne pljuju bitange I ne presreću na putu. Znam ja da si ti mlada i da bi volela nekog tebi ravnog, ali, vidiš, nema vajde od ljubavi.

Tako je Ilija moju majku doveo kući. Ona mi je skoro ispričala da joj kao muškarac nije prišao sve dok ja nisam imala dva meseca. Nije što nije želeo, već što nije hteo da je uplaši i povredi”, piše Lela.




Međutim, Ilijina majka, kako piše, nije se obradovala.



“Danima je glasno kukala po kući, klela sudbinu, vređala svoju snahu. Komšije su pokazivale razumevanje za njenu muku, pa su Olga i I Ilija bili tema razgovora svih susreta na sokaku, u prodavnici, u kafani i komšijskim sedeljkama.



– Navuče mi ga raskalašna devojčura. Nabila mu suknju na glavu, ništa više ne vidi, govorila bi Ilijina majka. A on je, mučenik dobra duše. Bolje bi bilo da se nikada nije oženio nego ovako. Treba kopile da krčmi moju muku.

Ilija nije hteo o tome da priča. Ni sa majkom, ni sa kolegama koje su ga zadirkivale, pitale da možda nije njegovo dete, nego se taijo.



– Matori lisac, samo ćuti i obilazi ove nevine cure. A mi mislili on miran, neiskusan. Ako nije tvoje, štoće ti onda? Šta ako joj se pojavi taj njen delija, pa ti je odvede?”



“Ilijina majka me nije zvala imenom, ali kad čujem reč kopile, znala sam da priča o meni”



“Pričala mi majka da je moj Ilija, kad sam se ja rodila, kupio sve novo. Kolevku, pelene i roze odelce. Sam namestio sve u sobi i došao po nas u porodilište. Tu prvu noć presedeo kraj mene, terajući majku da spava, da se odmori. Budiće je on kad zaplačem.

Ono čega se ja prvo sećam su njegove velike šake koje me podižu na ramena. To sam najviše volela. Kad sedim tako visoko, a on me vrti ukrug. Sećam se i kad dolazi s posla a ja treba da pogodim u kojoj je ruci čokoladna bombona. Ali se sećam i reči njegove majke:

– Ne čini joj Ilija. Dosta si im učinio što su dobile krov nad glavom. I prezime si im dao, otac ti se sigurno u grobu prevrće. Zar da nam kopile kuću raskući?”, svedoči književnica.

Piše i kako dugo nije razumela imena.

“Najviše me zbunjivalo ponašanje Ilijine majke. Ljutila se kad god sam je nazvala babom. Branila mi da Iliju zovem taćo. A ona mene nikada nije zvala imenom. Samo kad čujem reč kopile, znala sam da priča o meni.

Od babe sam to bila navikla, ali kad me je u svađi, zbog dečije igre, tako nazvao komšija Borko, prvi put me to zabolelo. Do dana današnjeg ne pamtim tako bolnu reč. Ne može to svako da razume. Ne zna onaj ko to nije doživeo, kako reč može da poseče, da pokosi.

Ma mogu reči da oprlje i ostave ožiljke za ceo život.



“Beži kući, kopile, ili će te moj tata prebiti”


Da me je samo tako oslovio, možda i ne bi toliko bolelo, ili da mi je neko objasnio… Ne verujem da bih mogla razumeti, ali bar bih bila upozorena. Kad mi je on tada rekao:

– Ti ne možeš da se igraš sa nama. Beži kući kopile, ili će te moj tata prebiti. Ti nemaš oca. Ilija tebi nije ništa.

Meni se sve srušilo. Bilo je gore nego da me je ceo dan šamarao. Plačući sam otrčala kući. Onda su njih dvoje dugo pokušavali da me smire. Da prestanem plakati i konačno kažem šta se desilo. Kad sam kroz jecaje nekako uspela prepričati, Ilija je brzo izašao iz kuće. Otišao je kod Borkovih roditelja. Zbog te njegove posete porodice nam godinama nisu govorile”, piše u objavi.



Majka je tad uzela u krilo, što, kako kaže, nije bilo baš često.



– Nemoj da plačeš. Ne vredi ti. I nije on mnogo slagao, samo si ti mala da to razumeš. A i nauči se, to ti je usud ženskog bića, da te može neko pljunuti i zgaziti. Kad se rodiš žensko, već si prokleta. A to prokletstvo, i spas od njega ti zavise od muškarca. I jedno i drugo. Ja sam oboje prošla, zato ti kažem.



Tada se već bio rodio moj brat Željko.


Baba se radovala jer konačno ima naslednika. Majka se radovala što nije rodila još jedno mučeno žensko. Ja sam bila srećna jer je on bio moj Bato. Nekako u toj našoj kući, prvi put sam za nešto mogla reći da je moje. Radovao se i Ilija, sigurno. Tih dana mu je osmeh bio stalno na licu, ali je uvek mene zvao da ga zajedno uzmemo. Govorio mi da ja treba da ga čuvam i učim da bude dobar kao sestra.

Posle tog događaja sa Borkom Ilija je rešio da potraži mog oca. Samo da mu pljune u oči. Počeo je da se raspituje i priprema za potragu, ali onda razmisli… On je mene upisao u matične knjige kao svoju, šta ako ga on zbog toga tuži? Šta ako reši da me uzme? Ostaće Olga i on bez deteta, još mogu na sudu odgovarati. Takve ga misli prepadoše i odvratiše od potrage”, piše Lela.

“Maštala sam da će moj otac doći po mene u školu, lep, najlepši od svih očeva”






Kada je odrasla i saznala celu priču, pomišljala je da traži oca.

“Imala sam jedan period kad sam želela da znam čije gene nosim. Umela sam u pubertetu, kad bi mi nešto zabranili, da u sebi maštam kako bi me moj pravi otac sad razumeo.

Maštala sam o tome kako će me jednog dana potražiti. Doći će pred školu, lep, najlepši od svih očeva. Imaće na sebi dug sivi mantil, šešir i kravatu. Onda će malo da čučne, pa da raširi ruke ka meni. Ja ću da potrčim u njegov zagrljaj, dok će svi iz škole da gledaju. Da mi zavide. Posle ćemo otići na kolače i on će mi objasniti zašto je morao da nestane. Reći će mi kako nas je posle tražio, ali nije znao gde smo. Pričaće mi o našoj kući na moru, o mojoj sobi koja me čeka…

I tako, sve sam to stotinu puta zamišljala. I pogled i reči, čak i kolače koje jedemo. Ponekad mi se činilo od tog stalnog maštarenja, da se to stvarno desilo. Ali sam u tom sanjarenju uvek stajala u trenutku kad treba da odem sa njim.

– A, Željko? Moj taćo Ilija i majka?

Nekad bih zamislila da on kaže da ne želi nikoga osim mene. To bi mi par trenutaka odgovaralo, a onda bih shvatila da tako ne valja. Probala sam da mu u usta stavim reči da idemo svi. Tako može. Tako je baš lepo…

A onda shvatim da moj taćo ne bi hteo da ide. Setim se kako je hteo da mu pljune u oči. Možda bi Željka uspela da nagovori da je na moru lepo, da će ga tamo svi voleti kao što ga ovde voli njegova baba… Njega bi možda nagovorila, ali majku ne bih sigurno”, piše u objavi.

Više puta je pokušavala od majke da izvuče reč o ocu, ali nije želela da priča.

“Samo je rekla da se nada da će do kraja života biti proklet, da će mu život vratiti kako je zaslužio. Kad god bi se na mene naljutila rekla bi mi da ličim na njega. To mi je zvučalo kao da sam ja za sve kriva.

Možda sam i bila kriva što je majka provela život sa čovekom koji je dosta stariji od nje. Bila sam kriva i što nije mogla da živi onako kako su živele njene vršnjakinje, i zato što je bila omražena i ogovarana. Da nije bilo mene, sve bi bilo drugačije. Da je znala, da je bila iskusnija, mogla se na vreme rešiti trudnoće i nastaviti dalje. Ipak mi je smetalo to nametanje krivice, ja sigurno nisam bila kriva što je ona upoznala mog oca. Što je pustila da je zavede, iskoristi, i odbaci.

Ne znam ni da li je ona bila kriva. Ne znam ko je uopšte krivac, ako to nije život i onaj, kako bi ona rekala, ženski usud”, piše Lela.

“Samo poneko ima sreću da umesto neodgovornog oca dobije nekoga ko mu bude mnogo više od toga”


“Brata sam uvek volela bezgranično. Ali sam i sa njim, kao i sva deca, umela doći u sukob. Posvađamo se, pa pomislim da ga ne volim. Poželim da i od njega pobegnem. Samo ne mogu, ali stvarno ne mogu da se setim da me je nekada nečim naljutio moj očuh Ilija.

Nije od njega nikad bilo mnogo reči. Nije bilo ni velikih poklona, kakve su moje drugarice dobijale od svojih očeva. Ali, kako je bilo meni, tako je i Željku, njegovom rođenom detetu, pa mi to nije izgledalo neobično. Čak je nekada umeo njega prekoreti, da bude pažljiv prema sestri, da pusti mene, jer sam žensko. Nije nas ni u čemu razdvojio. Kad pred školu kupi patike, nove sveske. Kad nam daje pare za užinu, kasnije za izlaske. Jednako smo dobijali za rođendane, za praznike.

Iako bi bilo normalno da žensko dete bude privrženo majci, kod mene je bilo drugačije. Nije da mene majka nije volela, samo mi se činilo da je provela život u kajanju i samoosuđivanju. Imala je neke faze ćutljivosti. Samo bi uzdisala i satima ležala u krevetu. Vezala bi maramu preko čela, pila neke tablete i ćutala”, piše u objavi.

Tada bi je muž odmenjivao u svim poslovima u kući.

“Preuzimao bi sve obaveze oko nas, i nikada je nije prekorevao.” Dok mi je otvarao vrata da izađem iz kola, onako usput mi je rekao:

– Da znaš, ako te neko dira, ili nedaj Bože napadne, ja ću biti tamo u kafani. Malo da posedim sa ljudima, pa ćemo zajedno kući.

On me je uvek čuvao. Kao da se plašio da će me snaći sudbina moje majke.

“Iako mi to nikada nije hteo priznati, znam da nije spavao dok ja ne uđem u kuću. Nekad bih videla kako se svetlo gasi dok prilazim. Osetla bih dim tek popušene cigarete, ili videla da je nedavno na šporetu kuvana kafa… Kad je brat odrastao, tražio je od njega da vodi računa o meni. On je muško, to mu je dužnost, da čuva sestru.

I tako sam odrasla, završila fakultet, udala se. Život nekad pomogne onima koje ljudi ostave. Poraste i kopile. Ali samo poneko ima sreću da umesto neodgovornog oca dobije nekoga ko mu bude mnogo više od toga.

Mene moj očuh nikada nije odvojio od svog deteta. Voleo nas je onako kako je umeo. A umeo je. Ne postoji čovek koji je manje pričao a više rekao, čovek koji je manje imao, a više dao. Nekada sam želela da se i on meni požali, da ja njemu pomognem, da ga nečim utešim. Ne, on je uvek bio zadovoljan. Uvek čvrst kao stena”, stoji u objavi.

“Kad je došao da me obiđe u porodilištu, poljubio me u čelo. Ne pamtim da me ikada ranije poljubio. A onda se okrenuo krevecu kraj prozora. Uzeo je u svoje velike ruke mog sina Iliju i dugo tako stajao. Ja sam ga nešto pitala, on ćuti. Pozvah ga glasno, a on se gotovo uplaši. Polako spusti novorođenče u krevet i izađe napolje. Pravila sam se da ne vidim da plače.

Pomislih kako se čovek sa godinama menja. Kad mu deca odrastu, otpadne mu ona ljuštura čvrstine, pa postane kao pamuk. Razneži se ljudina na tri kila tek rođenog čoveka. Poraduje ga napredak, ali i zaboli prolaznost.

Dočekao je Ilija četvoro unučića. Zaradio penziju. Provodio svoje dane igrajući šah sa komšijom i pomažući Olgi da čuva dečicu.

Kaže mi danas taj komšija da je u nedelju dok su igrali poslednju partiju Ilija bio najpričljiviji od kad ga poznaje. Kao da je znao, kao da je osećao. Pa mu sve vreme pričao.

– Moj Jovane, ja sam ti srećan čovek. Kakva vajda onima što se oženiše mladi, pa se do moje ženidbe razvedoše. Rasturiše kuće i živote. A eto, ja momkovao dugo, a sve dočekao. Dvoje zlatne dece, četvoro unučadi. Olga je najbolja žena od svih koje znam. Nikad reči nije mojoj majci rekla. A ona je, bog da joj dušu prosti, često prema njoj bila grešna. Ni mene nikad nije ružno pogledala. Sutra da umrem, ne bih zažalio. Ostavio sam napismeno, sve je Olgino dok je živa, posle deci napola, kako i treba. Meni je Bog dao sve, još samo želim laku smrt.

Pokušao mu komšija reći da pusti ta Božija posla, da se ne zna kad će ko. A i nisu mu neke godine, izgleda zdrav, pa treba malo i uživati kad se sve završi”, piše Lela.

Dodaje da je Ilija svemu znao meru i vreme.

“Tako je znao i da je tog dana povukao poslednji potez.

Eto, život mi iz duše iščupao gromadu. Trebaće mnogo da sraste i zamladi.

I dok ovo pričam sećam se kako sam mislila da nema ništa teže ni bolnije nego biti kopile. Mislila sam da nema reči kojom bi me mogli nazvati, a da zaboli i poseča kao ona kojom su me zvali…




Ali, nisam znala, ima. Siroče”, piše Lela Milosavljević.