Kako su Jugoslovenski marijači osvojili Meksiko! (VIDEO)

Marina de Ita je godinama sanjala da otputuje u Evropu. Na njen bend Polka Madre, veliki uticaj je imala balkanska i romska folk muzika. Tokom devedesetih, živela je u Meksiko Sitiju gdje se prvo zaljubila u muziku Gorana Bregovića.

“Pravila sam žurke u ilegalnom baru u svojoj kući 1998, i ljudi su poludeli za tim pesmama. To je bilo osveženje za mnoge od nas koji su se umorili od roka i muzike koju nudi Zapad”.

Mnogo godina kasnije, njen bend pozvan je da svira na Međunarodnom cirkuskom festivalu u Turskoj, a de Ita je iskoristila priliku da napravi i brzinsku posetu regionu koji je oduvek želela da vidi – Balkanu.

Kada je stigla u Beograd, odlučila je da zaradi nešto novca svirajući na ulici.

“Prvo sam svirala finske polke i nešto od našeg repertoara u kojem se čuo uticaj Balkana, ali niko nije obraćao previše pažnje. Samo su bacali novčiće”.

Međutim, kada je odsvirala “Besame Mucho”, sedamdeset godina staru meksičku pesmu, oko nje se okupila publika koja je zapevala s njom. “Jedan stariji čovek je bio jako emotivan i čak je pustio koju suzu”, priča de Ita.




 




Topao odgovor publike ju je iznenadio, pre svega jer nije znala da su pesme kao što je “Besame Mucho” nekada dominirale jugoslovenskim radio talasima.

Čak i danas se u prodavnicama Yugovinyla može pronaći veliki broj takozvanih “Yu-Mex” ploča. Na njihovim izbledelim koricama vide se slike izvođača kao što su Ljubomir Milić i Đorđe Masalović, koji su čak, vrlo ponosno, nosili sombrero i tradicionalna “charro” odela marijača. Sve je bilo meksičko, samo je tekst bio na srpskom.

U dokumentarnom filmu “Yu-Mex” Mihe Macinija, Rade Teodosiljević seća se kako se sa svojim bendom Trio Paloma vozio od svirke do svirke, slušajući radio u kolima. 

“Teško je poverovati, ali vozili smo se po dva sata i više, a na radiju su puštali bukvalno samo naše pesme”.

Hrvatski avangardni pesnik napisao je stihove za pesmu Sombrero i hitove kao štoi je “Kafu mi draga ispeci”, koji su zarazali čitavu Jugoslaviju.



Ali kako je došlo do tog neverovatnog prodora meksičkih kancona u Jugoslaviju?



Ako je verovati legendi, “krivac” za to je Moša Pijade. Naime, kada je došlo do zahlađenja odnosa između Tita i Staljina, odnosno SSSR i Jugoslavije, trebalo je popuniti kulturni vakum koji je ostao iza ruske književnosti, filma i muzike. Tada se Pijade navodno setio Meksika!

Kao i Jugoslavija, Meksiko je bio takođe zemlja radnika i seljaka, sa jednopartijskim sistemom i slavnom revolucionarnom prošlošću. Bio je egzotičan i politički neutralan, a istovremeno, meksička kinematografija je ulazila u “zlatno doba”.

Prva meksička pesma koja se probila u Jugoslaviju došla je upravo iz filma “Un Día de Vida”. Na kraju ovog filma, glavni junak izvodi u pratnji marijača serenadu “Las Mañanitas”. Kako je ovaj film snimljen i u jugoslovenskoj verziji, sa istom pesmom na kraju, obrađenom na srpskom i nazvanom “Mama Huanita”, “meksička groznica” u Jugoslaviji može se pripisati njemu.

Do osamdesetih, međutim, Tito je već bio mrtav, Jugoslavija se takmičila na Evroviziji, dok su Dajer Strejtsi i Edi Grant nastupali u Beogradu. Ipak, jugoslovenski marijači živeli su i dalje, iznenađujuće, u kafanama.

Iako to nije trajalo dugo, danas još uvek postoji mala zajednica fanova ovog neobičnog talasa, a glas o “jugoslovenskim marijačima” stigao je i do Meksika, kao što je i stil balkanske trube preko Roma stigao do Španije, i odatle do Novog sveta.

“Moj prijatelj koji je bio u Srbiji doneo mi je snimke meksičke muzike. Srbi su mu rekli: ‘To je naša muzika’. On ih je ispravljao govoreći: ‘Ne, to je meksička muzika’. Postoje bendovi u našoj zemlji koje je teško razlikovati od balkanskih. Zvuče isto, kao da su odavde, ali sa određenom začkoljicom”, objašnjava Marinin kolega iz benda Polka Madre.