Pečurka SUNČANICA! Preukusna i zdrava! Evo kako se priprema!

Glavna osobina po kojoj se izdvaja od ostalih je njen neverovatan i specifičan ukus.

Šešir mlade sunčanice je jajastog oblika i ne širi se dok se stablo ne formira u potpunosti. Tada njen obim počinje plako da se povećava. Dok se šešir formira i polako se širi, on kida deo koji se nalazi ispod šešira, pa se kao posledica tog kidanja formira prsten okolo drške.



U potpunosti razvijen šešir kod sunčanice je ravan, a pri povoljnim uslovima i uz dovoljnu vlažnost može narasti u veliki krug. Na ovoj pečurki se mogu primetiti koncentrični krugovi sačinjeni od braon ljuspama, koje mogu bili bele, bež ili svetlobraon boje.










U sredini šešira postoji ispupčenje /grbica/ koja je uvek prekrivena i braon je boje, a od iste materije su sačinjene i ljuspe koje se nalaze oko ispupčenja. Ivica šešira nije savijena, već po sebi ima visuljke, pa to doprinosi neravnoj površini šešira.


Drška sunčanice može dostići visinu i do 40 cm i obrazuje se pre šešira. U početku unutrašnjost drške je čvrsta i bela, a kasnije postaje šuplja i obrazuju se jaka vlakna. Na površini drške se formiraju ljuspe, koje podsećaju na zmijsku kožu. Osnova je kruškastog oblika.



Meso pečurke je meko, ali nije sklono raspadanju. Bele je bole, ali ako dođe do neke povrede ili oštećenja, ono poprima roze boju. Ima prijatnu aromu koštunjavog voća, najviše ukusom podeća na lešnik, koji se posebno oseća kod starijih pečuraka.



Listići su bele boje, ponekada se mogu zapaziti i roze šare na njima, gusto su raspoređene. Nisu srasle sa drškom, tako da se lako mogu oštetiti. Prašnik spora je bele boje.










Branje i čuvanje sunčanice



Sunčanica uglavnom raste po šumama i otkrivenim planinskim pašnjacima. U većini slućajeva s emože naći u šumama i žbunju. Ova vrsta pečuke nije veliki ljubitelj vlage i raste kada je suvo vreme, upravo kada se drugim pečurkama smanjuje razmnožavanje. Sunčanicu možete brati od ranog proleća do kasne jeseni. Kao i ostale livadske gljive, sunčanica nije nimalo tolerantna na obrađena zemljišta koja sadrže razme hemikalije i veštačka đubriva.



Sunčanica se kao pečurka veoma ceni i visoko kotira. Seče joj se šešir, drška se uklanja, jer je žilava i vlaknasta, pa zbog toga i nije ukusna. Najukusniji su mladi, tek rašireni šeširi.

Sunčanica se lako može pomešati sa veoma bliskom crvenkastom sunčanicom, s tim što je ova druga mnogo manja i meso joj je crvenkasto.




Sunčanica u kulinarstvu


Sunčanicu treba spremiti odmah nakon branja ili kupovine. Kao što smo već spomenuli, u kulinartsvu se koristi samo šešir, jer je drška žilava i čvrstog sastava, pa se ne može konzumirati. Pečurke se sitno seckaju, pa se spremaju. Najbolje je da se pohuju, da se iskoriste kao nadev za pite ili da se konzerviraju. Ova pečurka nije za sušenje.

Sunčanica se može pržiti na maslacu, da se doda pirinču, da se kombinuje sa drugim povrćem ili mesom. Kao pohovana je najukusnija. Iseckani komadi sunčanice se umoče u brašno, pa onda i u jaja. Prži se u zagrejanom ulju i jede se dok je još topla. Najlakši način da spremite sunčanicu je da je operete, posolite i pržite sa malo maslaca.











Koristi od sunčanice


Sunčanica spada u najukusnije jestive gljive. Kao i druge vrste, sunčanica je takođe korisna za organizam i snabdeva ga vrednim vitaminima i mineralima. Njen kvalitet se ne može osporiti, a i uvek je dobrodošla kao jelo na trpezi.





Štetnost sunčanice


Veruje se da koliko koristi ima od konzumacije gljiva, takođe ima i rizika po zdravlje. Kod branja sunčanice treba voditi računa da se ne pomeša sa nekom vrstom otrovnih gljiva. U nekim slučajevima mlade, tek nikle, sunčanice podsećaju na neke druge vrste pečuraka, pa je preporučljivo da se sačeka da pečurke porastu, pa da se tek onda beru, radi lakšeg prepoznavanja. U Seevernoj Americi je najrasprostranjenija dvojnica sunčanici Chlorophyllum molybdites -pečurka koja je veoma otrovna.








 



Ukusne i zanimljive recepte možete pogledati OVDE.