Debitantski film “Relic” Natalije Erike Džejms, kao i u slučaju prvenca njene zemljakinje iz Australije, Dženifer Kent “The Babadook“, nije se izmigoljio iz mraka na filmsko nebo u nameri da se predstavi kao revolucionar u horor žanru, već kao predstavnik potpuno novog pokreta – psihološka drama sa uporištem u traumatičnim događajima. Finale posle kog ne znaš gde se nalaziš!
Kao i “The Babadook”, tako i “Relic”, nema nameru nikoga da uplaši, niti da mu poremeti miran san, na kraju krajeva niti da se predstavi kao horor, već je tu kao simbolika porodične tragedije koja se prenosi sa kolena na koleno.
U mračnom uglu sobe, matrijarhat porodice, Edna mirno rezbari ukrasne sveće i šapatom se obraća zidovima: “Čekaju da počnem da trunem, pa da me bace u raku“. Na momente ogorčena, na trenutke srećna što su ćerka i unuka došle u njen dom da vode računa o njoj, osamdesetogodišnja Edna ne oseća da joj prvi oblici psihoze i demencije odnose ono malo života što ima u sebi.
Kaj i njena ćerka Sara ostavile su za sobom svoje živote i obaveze kad ih je lokalna policija obavestila da se njihovoj majci i baki više od tri dana gubi svaki trag. Niko je nije video, a njene komšije već odavno ne žele da je vide. Nekada blaga žena postala je zlokobna figura previše opsednuta porodičnom istorijom i zidinama velike seoske kuće.
Disfunkcionalni odnos majke i ćerke postaje nešto drugačiji kada se Edna jednog jutra iznenadno pojavi u kuhinji blatnjava i raščerupana. Ne zna gde je bila i ne želi da priča, mada je spremna da razgovara sa ljudima koji nisu tu i nemilo se osvrne na tragičnu priču njenog oca.
I dok Kaj muče košmari iz detinjstva o pokojnom dedi, a Saru bizaran događaj koji se odvio između njene bake Edne i komšije sa Daunovim sindromom, dom u kojem žive tri žene postaje nešto što odlazi van granica realnosti i zdravog razuma.
“Relic” kao dominatno psihološka drama uživa u svojoj turbnoj atmosferi seoskog doma i škriputavim zvukovima kuće koja se ponaša kao da je živa. Diše, izdiše, kašlje, mrda se i kad to želi uživa u tišini.
Debitantsko ostvarenje Natalije Erike Džejms je podeljen u tri deonice. Dinamički spor uvod u priču i upoznavanje sa generalnim okolnostima daljeg narativa, potom sledi simbolika celog filma u razradi čiji kontekst može vrlo lako da promakne ako se ne obrati pažnja na ono što film zapravo želi da poruči i za kraj jedan ekser u glavu sa najčudnijim poslednjim minutima, koji gotovo namerno žele da zbune publiku. Mada, ostavljuju opciju da posmatrači “Relic-a” sami daju kontekst priči koju su gledali.
“Relic” je neminovno osuđen da komentare “najgluplji film” i “trošenje vremena”, međutim simbolizam koji je priči dala autorka je maestralno osmišljen stavljajući u ravan traumatične događaje iz detinjstva, psihičke poremećaje i jedan od najvećih egzistencijalnih strahova, tj. smrt i smrt u samoći.
Film negde pred kraj se služi sitnom narativnom prevarom jer je većinskim delom refleksija uma matrijarhata Edne, pa nemili događaji koji će snaći unuku Saru mogu delovati kao strano telo u odnosu na celokupnu sliku filma.
“Relic” na kraju je veoma maštovit indi film sa fantastičnim audio inženjeringom (gledati ga sa dobrim slušalicama ili 5.1 zvučnim sistemom) koji neće imati sreću kod šire publike zbog neobične realizacije ideja, ali će svakako biti voljen u krugovima koji cene nezavisne autore sa idejama koje nužno nisu holivudski šablon.
Ostale teme vezane za filmove i serije možete pogledatiOVDE