Bezuslovna ljubav! Pas zna šta je to! A, čovek...

Ovo je moja Čarna. Pre nešto više od mesec dana došla je na naš kućni prag. Bila je uplašena, pokisla, jedva primetna u noći u kojoj je negde tražila sklonište i spas. Od kiše, od pređašnjeg života koji joj je očigledno bio težak, jer je bila sama iako se, i to je bilo sasvim očigledno, nedavno oštenila.

Udomili smo je. Unela je dodatnu radost u naš dom. Volimo što je nas odabrala, volimo što možemo da joj pokažemo koliko je dobrodošla, volimo što je volimo i što nam je srca pretvorila u vrelo ljubavi. Voli i ona nas. Ljubavlju koja se s pravom naziva - bezuslovna. Tu vrstu ljubavi, međutim, kod ljudi ćete danas sresti baš retko. Neću da mračim i kažem da je zapravo i nema.

Čovek koji živi blizu nas video je našeg psa ubrzo po njegovom dolasku i oduševljeno nas je posavetovao da ga zadržimo, jer je to "sreća kad ti pas dođe na prag". I mi smo to znali od ranije, ali i da nismo ne bismo imali srca da ga oteramo. Živa duša je to, nije šala.

Kad je pre dva dana taj isti čovek ponovo video Čarnu vidno razočaran je zaključio da je to ženka i odmah potom nam je dao novi savet da je odvedemo negde u šumu i tamo ostavimo, jer nam, kako je rekao, ne treba ženski pas.

Par dana razmišljam o psima i ljudima. O toj čuvenoj bezuslovnoj ljubavi. Pas zna šta je to. Za (ovog) čoveka nisam baš sigurna.

Ako je mužjak, to je sreća. Ako je ženka - nije. Zašto? Pitanje je to od milion dolara. I ne važi samo za pse, ali to je neka druga tema.

Elem, takvi smo mi ljudi. "Volimo" iz interesa, uglavnom. Takva su nam i prijateljstva. Takav nam je i život. Radujemo se sreći drugog čoveka samo dok ne procenimo da ona ugrožava naš osećaj nadmoći nad njim. Pomažemo da bismo dominirali, a ne da bismo donirali. Kujemo u zvezde, pa bacamo u blato sve one i sve ono što nam više ne koristi. Potrošačko smo društvo postali. I ne trošimo više samo robu, nego i ljude. Ne razmenjujemo svoja dobra nego svoje frustracije, zablude i nepoverenje.

Uzela sam posle svega Čarnu u krilo, gledale smo se u oči i "ispričale se". Rekla sam joj da joj to što je ženka nikada neće biti minus, da ću je paziti i da je volim baš takvu kakva jeste. Znam da me je razumela. Na kraju joj, puštajući je da siđe, rekoh:

"Idi sad, igraj se i budi dobra."

Odmah sam se korigovala:

"Idi, igraj se. Ne moraš da budeš dobra. Samo budi. To što jesi. Bog ne greši. A čovek... naučiće on to. Jednom."