Vidovdan je jedan od navećih srpskih praznika. Obeležava se 28. juna, i za njega su vezana mnoga verovanja i običaji. Jedan od njih je vezan za vidovu travu.
Od davnina se ova travčica smatrala biljkom za gatanje, a na ovu noć ona ima posebnu namenu.
Uoči Vidovdana udate žene treba da naberu vidovu travku i da je stave pod jastuk. Ono što budu te noći sanjale, to će im se i ostvariti.
Kod neudatih stvar je malo drugačija.
Neudate pripadnice ženskog pola, uoči Vidovdana, bi trebalo da uzmu parče hleba, vidovu travu i malo soli i sve to stave ispod jastuka. Zatim bi trebalo da izgovore:
“Vide, Vide! Tako ti soli i hleba, zemlje i neba, kaži mi ko će mi biti suđen. Neka mi izađe na san”.
Veruje se da će im na taj način budući muž doći u san.
U pojedinim krajevima Srbije muškarci se na Vidovdan umivaju rosom uz reči:
“Oj Vidove, Vidovdan, što ja očima video, to ja rukama stvorio.”
U Banatu bi majke na Vidovdan dovodile svoje kćerke do plota, a ove bi se obraćale svecu: “Vido, Vidovdane, što god očima vidim, sve da znam raditi.”
U okolini Vlasenice postoji jedan poseban običaj. Naime, devojke su prizivale svog budućeg muža kroz sledeće obrede.
U okolini Vlasenice devojke su uoči praznika brale vidovu travu i pripremale još ponešto. Nalivale su vodu u lonac koji je kupljen bez pogađanja, zatim uzimale malo hleba i soli, detelinu sa četiri lista i jednu tkanicu koju bi prebacile preko lonca.
Po završenim pripremama, devojka bi pre spavanja rekla:
“Sveti Vide i vidova travo, otvorite mi oči da vidim svoga suđenoga. Ako je daleko, evo mu detelina od četiri krila, neka k meni doleti; ako je gladan, evo mu soli i hljeba, neka se najede; ako je žedan, evo mu vode, neka se napije; ako ne može preko vode preći, evo mu ćuprije (misli na tkanicu), neka pređe.”
Prema narodnim verovanjima, već u narednih nekoliko dana devojke će upoznati budućeg muža.