Sveti Vasilije Ostroški, jedini praznik bez običaja! (VIDEO)

12. maja pravoslavne crkve proslavljaju praznik posvećen Svetom Vasiliju Ostroškom, svecu za koga se veruje da je jedan od najvećih čudotvoraca.

 

Rođen je kao Stojan Jovanović u Popovom polju kod Trebinja, a već u 12. godini poslat je u manastir Zavala, gde je njegov stric Serafim bio iguman. Nakon što je završio manastirsku školu, dobio je monaški čin i postao paroh Popovog polja.

Službovao je u mnogim gradovima, od Mostara, preko Herceg Novog i Pljevalja, Morače, do Ogonošta i Bjelopavlića. Preminuo je 1671. godine, a njegove mošti i grob čuvaju se u manastiru Ostrog u Crnoj Gori, za koji se vezuju brojne legende.

 

U njegovu moć isceljenja veruju pripadnici kako hrišćanske, tako i muslimanske vere. Zašto?


Postoje brojna pismena svedočenja ljudi da su molitve upućene Svetom Vasiliju Ostroškom uslišene - svako kome je ovaj svetac pomogao, prilikom sledeće posete manastiru Ostrog zapisuje na papir čitavu priču i ostavlja u Gornjem manastiru, a monasi ih sakupljaju, čuvaju i pretvaraju u knjigu.


Nesmotrena majka

U Crnoj Gori već sto godina dobro se zna za nesmotrenu majku koja je kolevku sa bebom ostavila na bedemu iznad manastira. Nemirna beba prevrnula je drvenu kolevku koja je pala sa visine od preko sedamdeset metara. Ali, iako se kolevka razbila u paramparčad, beba je čudom ostala živa i potpuno nepovređena!


Ozdravljenje ateiste

U rukopisnoj zbirci manastira Ostroga čuva se preko sto zabeleški o čudima koja su sačinili monasi. Tako piše: „Jedan zanatlija iz okoline Nikšića beše se teško razboleo. Lekari na pregledu ustanoviše da je paraliza u punom stadijumu. Od toga nije bilo leka. Čovek se bio sav sklupčao. Rodbina ga savetovaše da pođe u Ostrog Svetom Vasiliju, ali je on to odmah odbio, jer beše ateista, nevernik. Posle izvesnog vremena javi mu se Sveti Vasilije u snu i pozva ga da dođe k njemu u Ostrog pa će ga on isceliti. Pošto dugo porazmisli, ovaj čovek najzad pristade da ga ponesu u manastir. Došavši u manastir, on se ispovedi i onu noć prenoći pod kivotom Svetiteljevim, gde su mu čitali molitve. Posle kraćeg vremena sasvim je ozdravio i iz zahvalnosti prema Svetom Vasiliju svome najstarijem sinu dao je ime Vasilije.


Poziv u snu

I ovo je iz monaških beleški: „Meseca septembra 1956. godine dođe na poklonjenje Sv. Vasiliju Drago Čabarkapa iz sela Vrulje, kod Pljevalja, i ispriča:

- Pre dve godine bio sam mnogo bolestan od stomaka. Obraćao sam se lekarima u Pljevljima, Prijepolju i Sarajevu. Lekari su bili u nedoumici u pogledu moje bolesti. Na kraju su otkrili da je po sredi čir u stomaku. Posle svega, lekari su mi predložili da dođem u bolnicu i da tamo odležim 20 dana, a potom će me po pismenoj saglasnosti mojoj i mojih roditelja, operisati. Uprkos teškim bolovima koji su svakog časa bivali nepodnošljiviji, na operaciju nisam pristao. Otišao sam kući. Čim sam došao kući legao sam u postelju, od koje se nisam nikud mogao maknuti. Iste godine, u martu, nalazeći se u bolesničkoj postelji, usnio sam jedan neobičan san.

Naime, sanjam da putujem jednim putem, meni uopšte nepoznatim. Zbog nepoznatosti puta beše me uhvatio veliki strah, koji se udvostruči kada sa tog puta skrenuh ka jednoj maloj pećini, koja beše ispunjena mrakom. Iznenada, u njoj se pojavi jedan (meni nepoznat) čovek i zapita me: Zašto plačeš? Ja mu odgovorih da me je strah, jer nemam nikoga sa sobom. Tada mi on reče da pođem s njim. I ja pođem. Putujući s njim, dođoh do jednih malih vrata, koja behu zatvorena. Nepoznati čovek ih otvori i mi obojica uđosmo unutra. Prostorija beše lepa i vrlo svetla, mada nigde lampu nisam video. Tada mi on reče: Ovde ćeš ti noćiti. Ovo je dom Svetog Vasilija...

Posle ovih reči ja se prenem iz sna, duboko potresen onim što sam snio. San sam odmah ispričao svojim roditeljima, koji se saglasiše da odmah pođem u Ostrog. Tako se ja sa majkom, mada teško bolestan i iscrpljen, uputim prvi put u Ostrog. U Ostrogu sam prenoćio kod Sveca dve noći, uz svakodnevno čitanje molitvi. Meni odmah bude bolje i posle dva dana, ja gotovo potpuno zdrav pođem veseo i zdrav svojoj kući. A radost mojih roditelja bila je bezgranična.



Večita zahvalnost isceljenog

U Ostrogu se čuva i zapis o kazivanju Radomira Pantovića iz sela Gradca, sačinjen 13. jula 1961. godine u Gornjem manastiru.

„Godine 1949. bio sam teško oboleo. Usled te bolesti izgubio sam i moć govora. Svi napori da se izlečim i da mi se govor povrati, bili su uzaludni. Tada moj otac reši da me vodi u Ostrog. Uz veliki trud moga oca i uz moje nevolje, stigli smo u Gornji manastir, gde smo pristupili Svecu. Tu mi je kaluđer čitao molitvu. Posle molitve ostao sam da malo zaspim u crkvi. Legao sam i zaspao. Kada sam se probudio, bio sam potpuno zdrav. Ništa nisam osećao da me boli i, na moju veliku radost, mogao sam da govorim. Ne malo bili su iznenađeni kaluđer i moj otac, ali i drugi koji su tu bili prisutni. Posle toga, svi zajednički zablagodarismo Bogu i Svetom Vasiliju, koji mi podari isceljenje. Sa svojim ocem vratih se kući zdrav i veseo. Sledeće godine došao sam da zahvalim Svetitelju, što i sada, posle deset godina, činim, i činiću dok sam god u životu i budem u mogućnosti. Dolaziću u Ostrog na poklonjenje i zahvalnost velikom čudotvorcu, Svetom Vasiliju“.




Bila je dovoljna jedna noć

„Vera J, mlada devojka iz okoline Bara, po zanimanju službenica, iznenada se razbolela 1950. godine, od nekog teškog nervnog rastrojstva i kao takva nije bila sposobna ni za kakav posao. Zabrinuti roditelji vodili su je lekarima na sve strane i tražili pomoć od najboljih specijalista neurologa na klinikama u Beogradu i Zagrebu ali, nažalost, bez uspeha. Njeno zdravstveno stanje iz dana u dan naglo se pogoršavalo. Kada je već bila izgubljena svaka nada da će devojka ikada ozdraviti, majka je odlučila da je, krijući od komšija, dovede u Ostrog i da tamo potraži leka. Na put je krenula početkom zime iste godine. S velikom mukom su izašli od Donjeg do Gornjeg manastira. Devojku je zahvatila neka iznemoglost i trzala se kao besomučna, u nameri da se vrati natrag. Uz velike napore doveli su je do Gornjeg manastira, gde joj je čuvar ćivota pročitao molitvu, namenjenu za ozdravljenje ovakvih bolesnika. Tu noć prenoćili su u Gornjem manastiru. Sutradan, devojka je osvanula potpuno zdrava, na veliko iznenađenje i radost svoje majke i svih prisutnih. Vratila se vesela i laka svojoj kući, a kroz nekoliko dana nastavila je svoj raniji službenički posao.“

U letnjim mesecima, mnogo pobožnog naroda dolazi u manastir Ostrog na poklonjenje Svetom Vasiliju, pa je tako 4. avgusta 1961. godine došao na poklonjenje i Slavko Jovanović iz Sarajeva, koji je monasima ispričao u pero:

„Moj brat, po imenu Radivoje, beše težak umni bolesnik. Stvarno i formalno bio je lud. Bolest ga je snašla negde 1948. godine. U sarajevskoj bolnici proveo je oko 5-6 meseci, ali bez ikakvog poboljšanja i nade za ozdravljenje. Moji roditelji odluče da ga izvedu iz bolnice i da ga dovedu ovde u Ostrog, kod Svetog Vasilija. Iako tamošnjim lekarima to nije bilo po volji, ipak su ga otpustili. Možda im je bilo i drago što će se, ma i za kraće vreme, osloboditi jednog teškog bolesnika. Moji roditelji bolesnog brata vezanog povedu u Ostrog, verujući da će tu naći isceljenja. Kada su ga doveli ovde u Gornji manastir, kraj ćivota Svetog Vasilija, očitano mu je maslo, posle kojeg mu je odmah bilo bolje. Sa ruku su mu skinuli konopce i sledećeg dana vratili su se kući radosni, blagodareći Svetom Vasiliju koji mu podari zdravlje i isceljenje. Kada su stigli kući, u naše mesto Zubač kod Sarajeva, svi meštani i svojte bili su ne malo iznenađeni videći Radivoja zdravog i svesnog.

Radivoje se posle oženio i sada ima svoju porodicu. On sada radi stolarski posao. Neprekidno slavi i hvali Boga i Njegovog ugodnika, Svetog Vasilija Ostroškog“.


Praznik bez običaja


Na ovaj veliki praznik i crveno slovo u crkvenom kalendaru ne obavljaju se nikakvi paganski običaji niti rituali. Na praznik Svetog Vasilija jedino što treba da uradite jeste da se iskreno pomolite čudotvorcu -  veruje se da će svaka iskrena želja iz dubine srca biti ispunjena.