Lotos stopala - kineski običaj: Slomljene kosti, nepodnošljiv miris i gljivice!

Počeci sežu u daleki X vek, dok je praksa trajala sve do XX veka. Postoji nekoliko teorija koje nude razloge za početak ove neprijatne tradicije, od želje da se imitira prirodno malo stopalo prinčeve najdraže konkubine, pa sve do priče o carici koja je imala mala, zdepasta stopala, zbog čega su postala pomodna. 

Postoji veoma malo pisanih dokaza o ovom običaju, a prema retkim zapisima, Kinezi su tim običajem slavili svoje plesačice koje su bile poznate po malenim stopalima i predivnim tačkama koje su izvodile. Podvezivanje stopala praktikovala je elita u bogatim delovima Kine, što sugeriše da je običaj potekao od bogatih devojaka koje su na taj način slavile svoju pošteđenost od fizičkih poslova.



Takođe su time slavile mogućnost svojih muževa koji su mogli da se žene devojkama koje nisu morale da rade. Njihov jedini zadatak je bio da služe muževima i drže domaćinstvo naređujući slugama. Ekonomska i socijalna draž tih žena postala je seksualno privlačna za bogate muškarce.

Neki stručnjaci procenjuju da je čak dve milijarde Kineskinja podvezalo stopala u periodu od kraja X veka, pa sve do 1949. godine, kada su komunisti zakonom zabranili praktikovanje tog običaja.

Podvezana stopala smatrana su erotičnim, a postoje i priručnici za seks iz vremena dinastije Ćing koji su predlagali 48 različitih načina za igru sa njihovim nogama. Iako su ženska stopala izluđivala mušku maštu, neki muškarci ih nikada nisu videli bez zavoja. Razlog za to je i jedna izjava da takva ženska stopala bez cipele zauvek unište svaki estetski osećaj.



Muškarce je uzbuđivao ženski hod, koji je zbog polomljenih kostiju i zavoja bio otežan, a uglavnom su se ljuljale u hodu. Žene su zbog toga hodale pažljivo i oprezno. Činjenica da su podvezana stopala bila skrivena od muških pogleda bila je sama po sebi privlačna, dok su ta ista stopala imala nepodnošljiv miris i razne gljivične infekcije na delovima koji nisu bili pristupačni za pranje.

Podvezivanje se najčešće baziralo na lomljenju kostiju luka stopala. Proces je trajao gotovo dve godine kako bi se dobio željeni efekat stopala velikog svega osam centimetara. Najčešće je počinjao između treće i jedanaeste godine života, pre nego što se razvije luk stopala do kraja. Radilo se u zimskim mesecima kako bi noge bile neosetljive na bol. Prvo bi se svako stopalo umakalo u toplu mešavinu bilja i životinjske krvi kako bi se smekšalo, a potom bi se nokti na nogama sekli koliko je dopušteno kako bi se sprečio nastanak infekcije.

Devojkama su masirana stopala, kako bi se pripremila za ono što sledi, a dugački zavoji kojima se to sve izvodi umakali su se u istu onu mešavinu bilja i krvi. Da bi se sprečio rast noge, prsti stopala se savijaju prema dole dok ne dotaknu tabane i pritiskaju se dok ne puknu. Nije bilo nikakve anestezije tokom procesa, tako da su devojke trpele nesnosan bol. Kada se prsti slome i saviju pod taban, cela noga bila je zatezana unazad kako bi luk stopala takođe pukao i time omogućio početak pravog podvezivanja.



Kada je podvezivanje završeno, krajevi tkanine koja je služila u te svrhe bili su zašiveni kako bi se sprečilo otpuštanje. Sušenjem, zavoji bi se dodatno smanjili i još čvrće podvezivali. Da bi kosti zarasle na pravi način, puno pažnje je posvećivano stopalima koja su se redovno prala i pregledala. Umakana su u posebne smese koje su pomagale da odumrlo tkivo otpadne, a nakon ovakvog tretmana stopala bi se ponovo uvijala, svaki put dodatno čvršće. 

Ipak, podvezivanje je moglo uzrokovati tešku infekciju i gangrenu, a živeti sa takvim stopalima bilo je bolno, iako je bilo uvreženo mišljenje da su žene mogle normalno da hodaju, rade u poljima i penju se po planinama.

Oblik savršenog stopala bio je poput lotosovog pupoljka, okruglasto i zaobljeno na peti, a na prstima prelazi u šiljak, čime je sva težina prenesena samo na veliki prst.