Poslednja kolumna Seke Aleksić

“Ne znam kako da počnem ovu novogodišnju priču, a da ne zvučim patetično ili naivno. Ona je za mene bila izuzetno važna iz bar dva razloga.

Prvi je zato što je ovo kraj najlepše godine u mom životu, godine velikih uspeha, godine ljubavi, godine savladavanja izazova.

Ali, znam i da mnogima oko mene nije bila nimalo laka. Naprotiv, obeležena je burnim događajima, u koje zaista ne računam ove estradne povetarce koji vole da glume grmljavinu ne bi li sebi dali na važnosti. Mislim na istinske ljudske drame poput one u Kraljevu, pa ovaj put moram da skinem kapu mnogim svojim kolegama, koji su se, više od svih političara zajedno, istakli pomažući nesrećnim ljudima koji su ostali bez krova nad glavom.

Ne dopada vam se ozbiljan ton ove kolumne? Znam da više volite da čitate estradne abrove, ali na kraju ove godine, više bih volela da mislimo na Kraljevčane, male Nastiće i sve one koji su ostali bez domova, posla ili svojih bližnjih. Dok budete slavili kud koji, samo na trenutak pomislite: “Koliko će oni imati razloga za osmehe u petak uveče?”

U predvečerje slavlja, imam potrebu, a mislim da imam i pravo da o tome govorim, jer sam prošla kroz isto. Jer znam koliko boli. Deca su uvek deca, a njihove želje – uvek iste! Dok prebiram po albumu svojih uspomena, naviru sećanja… A ja poželeh da se na trenutak obratim jednoj osobi koja u tom albumu zauzima centralno mesto.

Majko jedina, i u novogodišnjoj noći bićeš u mojim mislima. Iz srca, što i sama znaš, nikada nisi ni odlazila. Na kraju ove godine, više nego ijedne druge, dugujem ti jedno veliko – IZVINI! Izvini, što su te, ni krivu ni dužnu, SAMO ZBOG TOGA ŠTO SI MOJA, horde zla uzele u svoja pogana usta i pokušale da te izlože sprdnji i poruzi. Znam da njihove tupe strele nisi ni osetila. Znam, jer sam od tebe nasledila DOSTOJANSTVO, taj ponos vučice, koja sve može stoički da izdrži. Kišicu nemoćnog besa, ali i prave oluje. Hvala ti što si ćutala dok su nemušte reči padale oko tebe, hvala ti što mi ni reč nisi rekla o njima, a znala sam kako se osećaš. Ljubim te i želim da ti onaj gore sačuva osmeh na licu i mir u duši, a tvoja ćerka će se pobrinuti da ti priušti što više radosti i jednog – unuka.

Od Baba Mrazice u novoj 2011. tražim da svima koji se osećaju gubitnicima pokloni jednu čašu nade posle koje će se 1. januara probuditi puni elana i snage da započnu novu godinu, novi život. Da našem predsedniku Tadiću udahneš energiju da što pre prebrodi nevolje i stane na noge, čeka ga veliki posao. I on je, mučenik, dosta toga istrpeo ove godine. Kao i sve srpske debeljuce, lokalne Bridžit Džouns, koje su u 2010. kuburile sa kilažom i nabijale sebi komplekse. Savet iskusne Sekane: “U novoj 2011. pronađite sebi po jednog Veljka :)))” Hahahhahha!

Ne mogu sve sama. Zbog toga ti se i obraćam. Ovo je moja oproštajna kolumna. To je onaj drugi razlog njenog svečanog tona. Čitaocima zakazujem susret u nekoj novoj bajci. Novogodišnjoj ili nekoj drugoj, ne mari.

A tebi, Mrazice, želim još nešto da šapnem na uvo. Navikla sam da sama ostvarujem svoje želje, ali imam nešto u čemu bi mogla malo da me podržiš, da baciš malo šarene čarolije. Pssssssssssssst! Mrazice, već sam im spremila sobicu. Neka budu lepi na tatu, hrabri, otporni, jaki na mamu. I neka nam dođu što pre. Znaš ko… Pssssssssssssssst!”