Bolna ispovest sina Marine Tucaković: O heroinu, bratu i maminoj bolesti...

“On ima ideje koje su futurističke, zato je on dete budućnosti.” Tako je Marina Tucaković nedavno opisala svog sina, Milana Radulovića Laću, momka koji je bezuslovna majčina podrška, prijatelj, saradnik, a mnogi bi rekli da je zasigurno i njen verodostojan naslednik.

Laća, nadimak po kojem ga mnogi bolje znaju, dete je koje je, slobodno možemo reći, rođeno u estradi. Međutim, nikada nije bio estrada, u njenom pravom smislu i obliku. Bežao je od eksponiranja, iako je vrlo često provlačen kroz medije. Sa majkom je stvorio mnoge hitove, a poslednjih godinu dana njegove pesme dominiraju Srbijom i regionom.

Jedna od njih je i “Rane”, pesma koju je otpevala Anastasija Ražnatović, a koja je sigurno obeležila 2019.

Laća iskreno priča o razlozima zbog kojih je napustio Srbiju, majčinom savetu kojim se vodi kroz život, privatnim lomovima kada je ostao bez brata, kada se Marina razbolela, privođenju zbog heroina, te pevačima i razlikama između Anastasije i Cece - prve koja je njegova muza, a druge koja je muza njegove slavne majke.

Poslednjih nekoliko meseci obeležile su pesme na kojima si radio. Ipak, i pre toga si stvorio velike hitove, ali tek sada je šira javnost upoznata sa tvojim talentom. Zašto si se držao po strani, i na neki način se i dalje držiš mimo medija i eksponiranja?

- Ne volim javno eksponiranje ne samo što za sobom povlači veliku odgovornost i veliki rizik, već pre svega užasno smara. Dođi na televiziju, topi se pod reflektorima, odgovaraj na pitanja polupismenih novinara... To bi užasno negativno uticalo i na moj život i na moj rad. Došao je trenutak kad ne mogu da budem toliko sebičan i medijski autističan, upravo zbog tih hitova koji ne bi bili hitovi da ih nisu komponovali moji saradnici i otpevali izvođači bez kojih moji tekstovi ne bi imali nikakav značaj. Bilo bi samoživo. Većina tih ljudi su mi privatno i prijatelji i znam da im nije pravo kad se ne odazovem nekom novinarskom pozivu ili ne pojavim na promociji. Neću da budem loš saradnik, a kamoli loš prijatelj.

Pre nekolio godina rekao si da se nikada nisi smatrao poznatom ličnošću. Da li je i dalje tako i kako si uspeo da se distanciraš od javnosti, s obzirom na to ko su ti roditelji?

- Ne smatram se zbog toga što se moj život ne odigrava u sferi javnosti. Okej, ljudi verovatno tu i tamo znaju više za mene nego za, na primer, nekog dobrog obućara, dolazim iz kuće poznatih... Cela ta priča ima neki “glamur” koji je uglavnom lažan, mistifikacija obična. Ja dobro pišem, kao što taj obućar dobro popravlja đonove. I ne želim da me ljudi traže da sarađujemo zbog samoreklame. Mene moj rad reklamira.

Sa majkom si radio na mnogim hitovima. Koji ti je najdraži?

- Verovatno “Sto puta”, Zdravko Čolić.



Koga smatraš najvećom zvezdom na Balkanu? Marina je često isticala da je to Ceca i da joj nema ravne. Da li se slažeš sa njom?

- Pa ko drugi? Ceca, naravno. Budi hejter, baci lajk. (smeh)



Pričali su da ličiš na Džonija Depa. Ima li tu sličnosti iz tvog ugla?

- Uhhh... Svojevremeno dok sam furao dugu kosu, ljudi su me poredili s njim. Mislim da fizički nemamo veze. Stil nam je možda sličan. A malo sam se i ugojio, pa sad više ličim na sadašnjeg Džonija. Samo što se trudim da ne pijem i na ženu nikad ruku ne bih digao.

Mnogi kažu da će, posle Marine Tucaković, biti veliko pitanje ko će moći da piše takve tekstove. Da li misliš da će neko nekada moći da nadmaši tvoju majku?

- Ne. I ne treba. Još je živa i piše, i samo nek pokušavaju da je nadmaše. Ali neka pokušavaju. Biće bolji tekstovi.

Iako ne voliš javno eksponiranje, vrlo često si bio u medijima, i to u pričama koje nije lako prihatiti. Koja ti je najteže pala?

- Vest da je umro mlađi sin moje majke, a ne stariji. Mnogo ljudi se već oprostilo od mene. A umro je moj stariji brat. Ne znam šta je tad bilo gore - laž da sam mrtav, ili istina da on više nije živ.

Priznao si da si bio priveden zbog posedovanja heroina. Tada si rekao da si samo razmišljao o time kako ćeš se posle pojaviti pred roditeljima. Kako ste se svi suočili sa tim?

- Pa ispao sam majmun. Iskreno. Glup kao noć. Nikad nisam bio cvećka, nisu moji roditelji sad odjenom bili razočarani saznavši kako se njihov anđeo od deteta tako promangupirao. I njima i meni je bilo krajnje ponižavajuće. Ne zbog droge, već zbog načina na koji se to sve izdešavalo.

Tvoja izjava koja se i danas prepisuje kroz tekstove o tebi glasi: "Sad mi je žao što sam Harisu Džinoviću pi*ao u viski". Sećaš li se šta te je navelo da to učiniš i kako je on reagovao kad je saznao?

- Pa Haris je uvek bio onako, rigidan, na svoju ruku, nije imao strpljenja za decu idiote. A ja eto, od kuće pravio pozorište. Nije ništa lično. Harisa volim i cenim. Sećam se da je imao najšmekerskiji komentar: "Možda mi je i nuždio u tanjir!"

Tvoja porodica i ti prošli ste kroz neke od najvećih životnih drama koje neko može da doživi. Kako si podneo smrt brata i majčinu bolest?

- Hm... Dve različite stvari, dve različite reakcije. Jedna je gubitak, druga mogućnost skorog gubitka. Kad mi je umro brat, odmah sam se bacio na ispitni film kao student. Kad sam saznao da mi je majka bolesna, obrazovao sam se i pokušao da razumem sve koliko sam mogao o njenoj bolesti, kako drugi ne bi uprskali stvar. Od lekara do ulja Svetog Nektarija. Iako, sigurno, i jedno i drugo pomaže.



Koji je najjači savet koji ti je majka u životu dala?

- Da u životu samo na sebe i na nju mogu da se oslonim.

Da li je neka od pesama koje si uradio autobigrafska i kome je posvećena?

- Uvek sam mislio kako ja pišem na bazi tuđih iskustava. Moj prijatelj i saradnik Ljuba i moja koleginica Bojana Vunturišević ‘provalili’ su da to nije baš tako. Na primer, ona tvrdi da je pesma "Adio Amore" zapravo o odnosu mene i moje majke.

Zbog čega si napustio Srbiju?

- Beograd mi je postao depresivan. Otišao sam u Skoplje, kao jedna od opcija, druga je bila Ljubljana gde mi živi najbolja drugarica, na nekih mesec dana da ohladim glavu. U Skoplju sam upoznao Darka Dimitrova. I bez ikakvih pretenzija smo počeli i da sarađujemo i da drugujemo. I sigurno ćemo još dugo tako. A nekako sam i zavoleo Skoplje.

Misliš li da će neko nekada nadmašiti šest Arena Zdravka Čolića?

- Ne. Primer zvezde iz takve države, iz takve industrije, ta harizma, taj čovek. Ne! Čola zauvek!

Kako bi opisao današnju scenu? Da li smo postali zemlja u kojoj pesma nije hit ako se ne spominju skupa kola, droga, besne mašine, alkohol i milioni?

- Nadam se da nismo. “Rane”, “Mišići”... Pa i “Cipele”. Sve to daje nadu da nismo.

Radio si na kompletnom Anastasijinom prvom albumu. Kakva je za saradnju? Koje su razlike između nje i Cece?

- Jedan od najdivnijih saradnika koji daje potpunu slobodu i poverenje autorima i aktivno učestvuje u procesu. Album je još u pripremi, Darko to mudro sprema. I ne bih sad da ispadnem nekolegijalan, jer nisam jedini tekstopisac na albumu. Tu su i moje kolege Benjamin Krnetić i Sara Milutinović. A i moja koleginica Anastasija Ražnatović. (smeh)

A Ceca i ona, inače, nemaju veze. Potpuno drugačiji senzibiliteti. Ono što imaju zajedničko je ta harizma u glasu na koju samo emotivno hendikepiran čovek može biti ravnodušan.

Mnogim pevačima trenutno radiš pesme. Koga si odbio kada te je pitao za saradnju i postoji li neko kome, ni za kakve novce, ne bi radio pesme?

- Da sam konkretno nekom rekao 'e, vidi, ja tebi neću da pišem' - ne. Mene privuče energija, ličnost, i naravno dobra pesma, bez obzira na žanr. Okej, postoje drastični primeri. Šta ja mogu sada da napišem jednoj Dragani Mirković? Šljivike i livade 2020? Asfalte i betone?

Gde bi voleo da budeš za deset godina?

- 43 godine... Verovatno geografski na istom mestu. Samo dalje od urbane sredine. I da radim. I da budem okružen ljudima kojima trenutno volim.