Tajanstveni putevi ljudske duše! Bez straha od smrti!

Naročito je sa nevericom primljena teza  koju je holandski specijalista hrabro izneo svojim kolegama, da postoji mogućnost da čovekova svest tokom takozvane kliničke smrti, egzistira izvan mozga, čiji EEG - Elektro encefalogram za to vreme ne pokazuje znake bilo kakve aktivnosti! Doktor Lomel je uveren u ispravnost svojih zaključaka i bez ustručavanja, na napade odgovara da su i mnogo veći naučnici tokom istorije zbog svojih tvrdnji osporavani, a danas se ispravnost njihove teorije ne dovodi u pitanje.

Šta je to novo otkrio doktor Lomel u tako kontroverznoj oblasti kao što je duhovno nadživljavanje fizičke smrti? O ovoj temi, inače, postoje samo nepotvrđena nagađanja i pretpostavke na osnovu, po mnogima, diskutabilnih faktora i motiva, podstaknutih svedočanstvima ljudi koji su bili na pragu smrti.


ISKUSTVO BLISKE SMRTI NIJE HALUCINACIJA

Upravo ta činjenica - da niko od 'povratnika' nije bio definitivno mrtav najjači je argument protivnika teorije po kojoj svest, duh ili duša, mogu da prežive prestanak života fizičkog tela, pa prema tome, niko se zaista nije vratio da posvedoči kako postoji neki 'zagrobni svet' u koji naš um dospeva posle smrti.

Najveći kvalitet istraživanja koja je više od jedne decenije vodio doktor van Lomel sa svojim timom, po oceni njegovih kolega spremnih da diskutuju o ovoj temi, jeste u tome što je naučnicima dao poređenje iskustava dve grupa pacijenata - onih koji su doživeli iskustvo bliske smrti i onih koji to nisu, pa je prikupljeno mnogo više pouzdanih podatak o mogućim razlozima i posledicama fenomena NDE.

Studijom Lanset, kako je nazvana po medicinskoj reviji u kojoj je objavljena, ispitano je 344 pacijenta čije je srce privremeno prestalo da kuca i za koje je doktor Lomel, kao kardiolog, utvrdio da su bili klinički mrtvi. Njihove izjave po povratku u život su zabeležene, a sa svakim ko je doživeo iskustvo bliske smrti, kontakti i razgovori nastavljeni su još narednih osam godina.



Upravo u činjenici da je svega 18 odsto klinički mrtvih pacijenata potvrdilo da ima sećanja na taj period u trajanju od pet do deset minuta, (koliko je maksimalno moguće izdržati bez trajnih oštećenja mozga), dr Lomel vidi ključni dokaz da su NDE iskustva realna i da nisu proizvod halucinacija nastalih gubitkom kiseonika u mozgu.

Dr Lomel kaže: 

"U uslovima kada je linija EEG (mera za moždanu električnu aktivnost) ravna a srce ne radi, pacijent je mrtav. Da su u pitanju vizije iskustva bliske smrti prouzrokovane nedostatkom kiseonika, imali bi ih svi koji su bili klinički mrtvi, a ne samo 18 odsto njih. Od 344 pacijenata ispitanih u holandskim bolnicama, tek svaki osmi je imao ono što bi se moglo nazvati suštinskim ili dubokim iskustvom bliske smrti - po merilima koja je još početkom osamdesetih godina prošlog veka utvrdio doktor Ken Ring, jedan od pionira istraživanja u ovoj oblasti. To su: vantelesna percepcija, kretanje kroz tunel, komunikacija sa entitetom u vidu svetlosti, osećanje blaženstva, viđenje prelepih pejsaža (koje opisuju čak i slepi od rođenja), susreti sa umrlim osobama, retrospektiva sopstvenog života i prisustvo neke vrste 'granice', sa koje se iskustvenik vraća u ovozemaljski život."


BEZ STRAHA OD SMRTI

Doktor Pim van Lomel pobija i drugu široku rasprostranjenu tvrdnju skeptika da su halucinacije prouzrokovane prirodnim čovekovim strahom od smrti, u trenucima kada joj gleda u oči.

On tvrdi: 

"Samo veoma mali procenat naših pacijenata kaže da su bili uplašeni u trenucima koji su prethodili zaustavljanju rada srca, i to se desi toliko naglo, da nisu uopšte imali vremena da shvate šta se događa. Uostalom, neuporedivo je manje preplašenih pacijenata prijavilo da su imali NDE, nego onih koji nisu osetili strah. A što se tiče mogućnosti da su vizije izazvane medikamentima, njihova različitost u tretmanima za vreme reanimacije je tolika, da jednostavno nisu u korelaciji sa verovatnoćom da pacijenti dožive iskustvo bliske smrti, niti sa njegovom dubinom."



Studija Lanset potvrdila je, naknadnim razgovorima i praćenjem života pacijanata, da su oni znatno promenili svoje životne stavove posle kliničke smrti u odnosu na osobe koje NDE nisu doživele, uključujući tu i odsustvo straha od prestanka ovozemaljskog života! Statistički je potvrđeno da su ovi ljudi postali mnogo snažniji i duhovno stabilniji, zadovoljniji običnim, malim stvarima u životu, i skloniji da prihvate i razumeju druge. Vreme od sedam do osam godina nakon doživljaja na pragu smrti, dr Lomel je nazvao 'period integracije', tokom kojeg se događa transformacija ličnosti. Nasuprot tome, kod onih koji jesu bili klinički mrtvi, ali nisu imali pomenute doživljaje, studija je utvrdila da su ostali ateisti ako su to i ranije bili, i da se i dalje boje smrti jednako kao i pre nego što im je srce privremeno otkazalo.

Klinička smrt je, potvrđuje istraživanje holandskih lekara, najčešće povezano sa vantelesnim iskustvom (OBE - Out of Body Experience). Neki od pacijenata su to vrlo detaljno opisali:

"Tokom tih osam minuta, ja sam videla sve što se dešavalo u operacionoj sali. Nastojala sam da kažem doktoru i bolničarima da sam dobro, ali niko nije mogao da me čuje. Posle vraćanja u telo sam im ispričala od minuta u minut, tačno šta se događalo u sali. Moj stari porodični doktor na to je rekao: 

"Imao sam mnogo pacijenata koji su mi umrli na rukama, ali nikada nekoga ko se vratio i rekao mi šta se događalo dok je bio klinički mrtav"- izjavila je Marša B.

DA LI DUH NAPUŠTA TELO?

Majk M. takođe prepričava svoje iskustvo: 'Doživeo sam iskustvo bliske smrti i vantelesno iskustvo kada se moj trkački motocikl slupao niz planinsku strminu. Sećam se da je moja svest plovila visoko iznad mesta nesreće i video sam svoje sklupčano telo kraj motocikla. Gledao sam ljude koji su pristizali i ambulantska kola. Tada sam se naglo vratio u telo i video iznad sebe doktore koji su me pitali: 'Možeš li da nas čuješ... Ne miči se... Gde si povređen.




Rodžer R. priča svoj doživljaj:"

"Otišao sam na mračno mesto gde nije bilo ničega oko mene, ali nisam bio uplašen. Tamo je bilo zaista mirno. Tada sam počeo da gledam film svoga života, počevši skoro od vremena kada sam bio beba, pa sve do današnjih dana. Bilo je tako stvarno... Video sam sebe bolje nego u trodimenzionalnom filmu i bio sam takođe sposoban da osetim emocije osoba sa kojima sam kontaktirao. Osećao sam sve - i dobro i zlo koje sam im nanosio.  Ali sam takođe bio u stanju da vidim da je bilo više dobrih emocija koje su zahvaljujući meni prolazile kroz njih, pa sam shvatio da će mi one dati neki 'kredit', a one loše oduzeti od toga - kao u bankovnom obračunu, samo što se ovde radilo o svođenju karmičkog računa! Što više steknem, omogućiće mi da stignem u bolju oblast ili na neko bolje mesto - takvo saznanje sam imao."


Zaključak doktora Pima van Lomela je sledeći:

"Naši rezultati pokazuju da medicinski faktori ne mogu da se prihvate kao uzroci pojave NDE. Svi pacijenti sa srčanim zastojima su bili klinički mrtvi uz nesvesnost prouzrokovanu nedovoljnom snabdevenošću mozga krvlju. To nema nikakve sličnosti sa drugim fenomenima, kakva je električna stimulacija temporalnog dela mozga. Kako inače može čista svest da ima doživljaje u trenutku kada mozak više ne funkcioniše za vreme kliničke smrti, a linija EEG-a je ravna - ako ne izvan tela?"

Po doktoru Lomelu, iskustva bliske smrti pomeraju granice u shvatanjima odnosa svesti i mozga. Sadašnji koncept koji prihvata medicinska nauka jeste da je stanje svesti produkt mozga. Međutim, da li mozak može da bude prijemnik za svest i memoriju, da funkcioniše nalik TV aparatu, radiju ili mobilnom telefonu? Ono što primate nije produkovano prijemnikom, već elektromagnetnim informacionim talasima (fotonima), koji su uvek oko vas i bivaju vidljivi i slušljivi uz pomoć mozga i vaših čula. U našoj sveobuhvatnoj studiji o pacijentima koji su bili klinički mrtvi (ravan EEG, bez znakova električne aktivnosti u konteksu, i gubitak osnovnih funkcija mozga dokazan pomoću ukočenih zenica i odsustva refleksa), pacijenti izveštavaju o čistoj svesti pri kojoj su spoznajne funkcije, emocije, osećanje identiteta ili sećanje na događaje iz ranog detinjstva, jednako prisutne kao i percepcija o poziciji izvan ili iznad njihovog mrtvog tela.

OSPORAVANJA

Tvrdnje doktora Pima van Lomla nisu, svakako, naišle na odobravanje niti su dobro primljene kod većine pripadnika medicinske profesije. Evo i mišljenja protivnika i njihovih protivargumenata.


Britanski profesor psihologije Kristofer Frenč, objasnio je zašto je teško poverovati da pacijenti zaista izveštavaju o iskustvu bliskom smrti. Naveo je da su dva pacijenta, koja su prvobitno saopštila Lomelovom timu da nemaju sećanja koja bi se mogla svrstati u NDE, dve godine kasnije dala izjavu o doživljajima u bolnici koja istraživači klasifikuju kao 'duboki NDE'. Zaključak profesor Frenča bio je da neki pacijenti, čuvši o iskustvima preživelih, počinju da zamišljaju kako bi to izgledalo kada bi oni imali isto iskustvo.Najnovija psihološka istraživanja pokazuju da najobičnija imaginacija o doživljaju koji se nikada nije dogodio, vodi do razvitka lažne memorije o tim iskustvima.


Član Lomelovog tima u projektu 'Lanset' doktor Brus Grejson, dugogodišnji istraživač NDE, ponudio je objašnjenje za ovo,  tvrdeći da je na osnovu njegovog iskustva sa pacijentima hospitalizovanim zbog pokušaja samoubistva, bilo nekoliko njih koji su mnogo kasnije opisali iskustvo bliske smrti. Oni su mu ispričali da jednostavno nisu imali dovoljno poverenja da odmah pristanu na intervjue u vezi NDE. To ne iznenađuje, jer se mnogi ustručavaju u strahu da ih okolina ne proglasi ludim. Iako imamo razloga da sumnjamo da je tematika o NDE visoko sugestibilna i da postoji jaka motivacija da je neki stvore u mašti, potpuno je iracionalno da tvrdimo da je svaki izveštaj produkt lažnih sećanja.


Najveća zamerka koja je stigla na račun metoda koji je u istraživanju primenio dr Lomel, odnosi se na činjenicu da je uzeo u obzir samo pozitivna iskustva pacijenata prilikom bliskog susreta sa smrću, a ne i ona loša, zastrašujuća, što vodi u stvaranje predubeđenja i iskrivljavanje konačnog rezultata studije.



Doktor Pem Kiršer iz Kolorada, nekada predavač na Bejlor Koledžu i u Memorijalnoj bolnici u Hjustonu u Teksasu ocenio je 'Studiju Lanset' korisnom i kaže: 

"Ja verujem da su otkrića do kojih je došla van Lomelova studija, izazov bolnicama da ispitaju ljude o njihovim NDE iskustvima posle srčanih zastoja. Kada postane praksa da se organizuju diskusije oživljenih ljudi o ovim iskustvima sa zdravstvenim osobljem u bolnicama, odnos između doživljaja dubokog NDE i umiranja kratko vreme potom postaće jasniji. Štaviše, NDE će se kod oživljenih osoba prihvatiti kao normalno prateće iskustvo. Konačno, ja verujem da će ljudi sa doživljenim NDE biti sposobni da mnogo lakše prihvate promene koje im se događaju, ako imaju stručnu pomoć još dok se nalaze u bolnici".

Bilo kako bilo, iskustvo bliske smrti će još dugo ostati misterija i za same ljude koji su je iskusili, a kamoli za sve ostale smrtnike.