B.B King: Ne postoje loši ljudi, samo oni sa kojima ne možeš da uskladiš konja! (VIDEO)

Sreda, 16. septembar 1925. godine u američkoj državi Lujzijana i ne bi bila baš bog zna kakav dan da se nije dogodila jedna sitnica koja će promeniti istoriju muzike. Baš kao da je neko svešteno lice pisalo žitije ovog muzičkog sveca, tamnoputo momče Rajli B. King, kako je glasilo pravo ime kralja bluza, rođeno je na plantaži pamuka između Ita Bene i Indijanole. Život ga nije mazio. 

Kad je imao četiri godine, roditelji su mu se razveli i on je ostao sam s majkom u brdima iznad Misisipija. Međutim, već kad je imao devet, majka mu je umrla. Otac ga je našao i poveo sa sobom tek nekoliko godina kasnije. Odveo ga je na farmu u Indijanoli gde je mladom Rajliju, kao pomoćniku na plantaži, posao bio branje pamuka. Ali budući kralj bluza čak ni u tome nije mogao da bude običan.

- Kad sam brao pamuk, plaćali su 35 centi sto komada i ja sam naučio to da radim prilično dobro. Mogao sam da oberem više od 400 dnevno. Onda sam naučio da vozim traktor, i u tome sam bio dobar, a traktorista je na plantaži ipak na neki način zvezda, jer radi nešto što ne može svako. Nedeljna plata bila je 22,5 dolara, što je više nego što bilo ko na plantaži zarađuje.


Ali to nije bilo dovoljno jer nema deteta koje ne sanja.

- Moj otac rođen je na plantaži, ja sam rođen na plantaži, za svoje dete hteo sam više. A ovo je bio moj izlaz – govorio je kasnije, na vrhuncu karijere, pokazujući na svoju legendarnu gitaru kojoj je dao ime Lusil.

I upravo ti snovi naterali su ga da od gazde plantaže pozajmi trideset dolara i kupi gitaru.

Đavo peva bluz

U to vreme, tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, u sredini u kojoj je živeo, bluz je smatran đavoljom rabotom, pa je jedina društveno prihvatljiva muzika kojom je smeo da se bavi bio gospel koji je pevao u baptističkoj crkvi sa popularnim horom Svetog Jovana. Paklene Roberta Džonsona, Blajnd Vilijama Džefersona i svog omiljenog Soni Boja Vilijamsona slušao je krišom, na starom gramofonu kod tetke Džemime.

- Poštovao sam oca i maćehu pa zato u kući nisam svirao bluz, ali još tad sam znao, kao što znam i sada, da ne radim ništa loše. Mislim da su, pre nego što su umrli, oboje bili ponosni na mene – otkrio je jednom prilikom legendarni B. B

Prva pesma koju je naučio na gitari za koju je pozajmio pare od gazde bila je Moja draga Klementina, ali nije prošlo mnogo i mladi Rajli je svirajući i pevajući na uglovima ulica Indijanole počeo da zarađuje više nego na plantaži pamuka. 



- Svirao sam sve što su mi prolaznici tražili – pričao je kasnije – ali publika se razlikovala. Oni koji su naručivali gospel hvalili su me da divno pevam, a oni koji su naručivali bluz davali su mi novac, a ponekad čak i pivo.

Nakon početka Drugog svetskog rata Rajli B. King brzo je vraćen iz vojske jer je američka vojna strategija podrazumevala jaku privredu, a traktoristi su bili među neophodnim profesionalcima za ekonomsku snagu, najpre zbog prehrambene industrije. Kad se rat završio, mladi bluzer rešio je da konačno potraži svoje mesto pod suncem, a kao i svakog muzičara, privlačila ga je svetlost velikih gradova. Za njega, najveći u tom trenutku bio je Memfis. Stigao je u ovaj grad s gitarom na ramenu i uselio se kod svog rođaka, već čuvenog bluzera Bukera Buke Vajta. Ubrzo je, trudeći se da skine njegovu slajd tehniku sviranja, razvio sopstveni stilski detalj, vibrato koji se na vratu gitare izvodi kažiprstom, pokretom iz ručnog zgloba. Stručnjaci su kasnije ovo nazvali njegovim zaštitnim znakom i tehnikom sviranja koja bluz čini prepoznatljivim već nakon jednog odsviranog tona.

Basnoslovnih 12 dolara

Rajli je u Memfisu prvo potražio svog idola iz detinjstva, Soni Boja Vilijamsona, koji je imao svoju radio-emisiju i pitao ga da li može da mu odsvira jednu pesmu. Soni Boj bio je oduševljen Kingovom interpretacijom Bluza u svitanje. Ponudio mu je odmah termine na radiju i stalni angažman u Eninom roštilju u 16. ulici, gde će mu honorar biti 12 dolara za veče. 

- Nikad u životu nisam ni čuo za tolike pare – prokomentarisao je šokirani Rajli.

Pošto je kao di-džej na radiju mogao da reklamira svoje nastupe, išlo mu je sve bolje. Čuvena Ulica Bil, u kojoj su se nalazili svi važni muzički studiji, i Memfis uopšte, za Kinga su, kako je kasnije priznao, bili koledž uspona, padova, udaraca i borbe. Tu se vežbao za ono što će ga kasnije sačekati u karijeri i zbog čega su ga kolege prozvale previše ljubazni tip u previše surovom svetu. Ipak, i tada, a i kasnije, govorio je da nikad nije sreo lošeg čoveka, samo neke dobre ljude koji su pogrešno postupali. 

Pseudonim na radiju bio mu je Beal Street Blues Boy, što je kasnije skraćeno na Blues Boy, a potom na B. B. Ipak, B. B. King tada još uvek nije znao da će ova neozbiljna skraćenica postati svetski sinonim za pakleno prašenje ritma i bluza. Ideja da snimi ploču zapravo se rodila kad je odsvirao reklamni džingl za tonik pod nazivom Pep-Ti-Kon i krenuo na kraću promo-turneju. Ta turneja je, zapravo, potrajala narednih šezdesetak godina, jer je odmah nakon toga, 1949. godine, posle upornog pritiskanja ekipe s radija da mu dopuste da snimi album, potpisao ugovor za Bullet records i, željan bluza, počeo da nastupa bukvalno svuda gde bi ga pozvali. 

- Svirao sam na bilo kom mestu iz kog bih mogao da se vratim u Memfis do osam sati sledećeg dana – ispričao je sećajući se svoje inicijacije među legende bluza.
I zaista, u narednih šest decenija nije se mnogo toga promenilo jer je B. B. King verovatno svetski rekorder u prosečnom broju održanih svirki tokom godine.

Sa ćerkom u zatvoru

Njegov vrtoglavi uspeh nije mogao da promakne lovcu na muzičke talente Ajku Tarneru koji je Kingu omogućio da već 1951. godine snimi singl Three O'Clock Blues. Ova numera gotovo momentalno našla se na vrhu top-lista američkih hitova. Uz još nekoliko antologijskih pesama, sredinom pedesetih godišnji broj nastupa B. B. Kinga dostigao je tri stotine, i tako je ostalo narednih dvadeset godina. 

Naravno, ovakav uspeh ima svoju cenu, a to su u njegovom slučaju bila dva propala braka. Osim što nikad nije bio kod kuće, King je bio poznat po svojoj neukrotivoj strasti prema ženama. Od najranije mladosti osećao je veliko uzbuđenje pri osvajanju devojaka jer su, prema njegovim rečima, za njega sve žene prelepe. Ta osobina svakako je odlična za umetnika, ali nije baš zgodna za bračni život. Danas je poznat i krajnji bilans ove Kingove opsesije, a to je petnaestoro dece sa petnaest žena. I to ume da bude teško. Na primer, kad je 1992. svirao na Floridi u popravnoj ustanovi, među zatvorenicama bila je i njegova ćerka Peti, koja je služila kaznu zbog korišćenja droga. 

- Imam petnaestoro dece – priznao je jednom – i volim svoju porodicu. Voleo bih da sam im bio bolji otac. Zbog posla nikad nisam bio fizički prisutan. Spiritualno da, i finansijski da, ali moja deca rekla su mi da bi ipak bilo bolje da sam bio s njima. 

King je devedesetih razmatrao mogućnost da se ponovo oženi, ali to se nije dogodilo. Ipak, priznao je da su najsrećniji periodi njegovog života bili upravo oni kad je bio u braku. 

Osim žena, King je imao još jednu strast – kocku. Pošto je dosta kuburio s tim porokom, javnost je bila zaprepašćena kad se kralj bluza preselio u Las Vegas. Međutim, on je kasnije tvrdio da mu je upravo život u prestonici kocke pomogao da se izleči od opake zavisnosti. 

- Kad vam je sve pri ruci i u svakom trenutku možete da sednete za bilo koji kockarski sto, to prestaje da bude toliko zanimljivo. Slično kao kad se oženite – objasnio je jednom prilikom.

Kad je reč o muzici, stvari su stajale dosta stabilnije nego u njegovom intimnom životu, ali i to je bilo daleko od harmonije. Nije bilo uopšte lako biti tamnoputi bluzer u Americi u vreme kad je King počeo da uživa u slavi: od crne Amerike, koja je volela bluz, nije se moglo dovoljno zaraditi, a bela Amerika bila je probirljiva, pa čak i skeptična prema lirici berača pamuka. Međutim, ne kaže se uzalud da je pored talenta i lične sreće za uspeh potrebna i prava osoba u pravom trenutku. Za Kinga to je bio slavni Frenk Sinatra, koji mu je oduvek bio omiljeni pevač. Sinatra je, sa svoje strane, sredinom šezdesetih Bi-Bija smatrao kraljem bluza i omogućio mu da svira u brojnim prestižnim belim klubovima u Vegasu. 



Ali, bela publika, posebno visoko društvo, imala je svoje kaprice, a jedan od njih je da ne podnose siromaštvo. Mnogi kasniji biografi smatraju da je jedna od kritičnih tačaka u Kingovoj karijeri bila saobraćajna nesreća kad je njegov čuveni autobus pod imenom Veliko crveno, kojim se bend vozio na turnejama, udario u cisternu s gorivom. Vozač kamiona je poginuo, gorivo se zapalilo i šteta je bila ogromna. Nekim čudom svi iz benda izvukli su se bez ogrebotina, ali osiguranje Velikog crvenog isteklo je baš nekoliko dana pre udesa. Zarada Kralja bluza bila je procenjena u to vreme na nekih 100.000 dolara godišnje i trebalo mu je više godina  da otplati ovaj dug. Zato je u tom periodu imao čak i po 350 nastupa godišnje. Kad je već duboko zagazio u osmu deceniju, na pitanje da li će se ikad zaustaviti, kroz smeh je odgovarao:

- Kad se zaustavim, nisam plaćen, a nije mi u prirodi da odbijam novac.

Drugu šansu Kingu su dali britanski rokeri. Iako je od samog početka, u prvoj polovini pedesetih, bio prilično distanciran od novog muzičkog pravca pod imenom rock and roll, inkorporirao je u svoju muziku stilske detalje ranih rokera, kao što su Lilt Ričard ili Fets Domino. Osim toga, kad je ubijen čuveni humanista i borac za ljudska prava Martin Luter King, B. B. je svirao na komemorativnoj dobrotvornoj priredbi zajedno sa rok revolucionarom Džimijem Hendriksom. Krajem šezdesetih engleski rok apsorbovao je brojne bluz standarde, a iz ovog spoja rođene su zvezde poput Erika Kleptona, Džefa Beka, Džimija Pejdža i drugih koji su se kleli u bluz legende poput B. B. Kinga. Ovo je ponovo probudilo interesovanje američke muzičke javnosti za bluz. Međutim, kako je za ovaj muzički pravac raslo interesovanje bele publike, tako se crna okretala od njega.

Ipak, u narednim decenijama B. B. King je nastupao praktično sa svim najvećim muzičkim zvezdama sveta. Nakon smrti Džona Li Hukera i Haulin Vulfa ostala mu je titula jedinog živog nosioca muzičkog duha delte Misisipija, kolevke bluza. 

Kako su godine odmicale, King je nastupao sve dublje u svojoj stolici, privlačeći mikrofon sve bliže, mazeći Lusil u svom krilu kao bebu.
 
- Zajedno smo već četrdeset godina – umeo je da kaže – ona voli mlađe momke, ali je zaglavila sa mnom.

Ipak, nastupi su mu i dalje trajali više od dva sata, a kad bi se svirka završila i muzičari napustili binu, on bi ostajao da sedi strpljivo potpisujući diskove, ploče i fotografije koje mu je publika dodavala. I kad bi se svetla u dvorani upalila, on bi i dalje pevušio.

Čak ni u devetoj deceniji života, King se nije zaustavljao. Ni posle oproštajne turneje. I sa osamdeset i kusur nastupao je po sto pedeset puta godišnje. Odškolovao je svoje petnaestoro dece, ali i svoje unuke, pa i praunuke. Verovatno je zbog toga uvek bio vedar i nasmejan i beskrajno voleo ljude.

- Ne postoje loši ljudi – govorio je u starosti – samo oni s kojima, kako smo to u Misisipiju govorili, ne možeš da uskladiš konja.

Do poslednjeg dana gledao je filmove, čitao knjige i svirao gitaru. Sve ga je interesovalo. Do večeri kad je legao i više se nije probudio. Uzrok smrti bio je niz manjih moždanih udara koji su, prema mišljenju lekara, posledica dijabetesa od kog je patio celog života. Njegovi najbliži, ipak, kažu da je dobro što je umro u snu, mirno. I još dodaju da im je žao što ne mogu da čuju kako sad na nebu zvuči taj neverovatni bluz kad su se konačno na istom stejdžu našli Madi Voters, Džon Li Huker i B. B. King.