Danas je Vrbica! Praznik prelepih običaja! (VIDEO)

Srpska pravoslavna crkva slavi Lazarevu subotu ili Vrbicu, praznik koji se uvek slavi subotom, u šestoj nedelji posta, a posvećen je sećanju na vaskrsenje Lazara i ulazak Hrista u Jerusalim kojeg su dočekala deca. Zato se ovaj praznik zove još i Lazareva subota, i smatra se radosnim, dečijim praznikom.

Na Lazarevu subotu običaj je da se nose grančice vrbe, čime se simbolično predstavlja svečani Hristov ulazak u Jerusalim na Cveti, kada su pred njega deca bacala palmine grančice radujući se njegovom dolasku.

Vrbica je naročito dečiji praznik, jer je Hristos, prema Jevanđelju, ulazeći u Jerusalim rekao: 

“Pustite decu meni, jer takvih je Carstvo nebesko”.



Širom Srbije, ovaj praznik se obeležava na poseba način, a evo i kako to izgleda:

Deca se tog dana svečano obuku, pa sa zvončićima vezanim na trobojku i stavljenim oko vrata radosno iščekuju da oko crkve krene litija. Pre litije u crkvi se narodu podele mlade vrbove grančice koje se kasnije odnose kućama i stavljaju pored ikone i kandila.

U našim hramovima se u popodnevnim časovima služi večernje bogosluženje. Mlade vrbove grane se osveštaju, podele narodu, a onda kreće trokratni ophod oko hrama sa crkvenim barjacima, ripidama i čiracima. Narod obilazi oko hrama uz pevanje tropara Lazareve subote. Deca radosno zvone zvončićima dok na glavama nose upletene venčiće od vrbovih grančica.

Osim u hramovima, Vrbica odn. Lazareva subota se u našem narodu obeležavala i naročitim povorkama devojaka – lazarica koje su igrale i pevale obredne pesme u cilju zaštite ljudi od zlih sila.

U našem narodu Vuk je beležio narodne pesme, lazarice, od kojih je ostala najpoznatija:

Lazi, Lazi, Lazare!
Te dolazi do mene,
Prihvataj se za mene:
Za svilene rukave,
Za svilene marame,
Za klečene košulje.

U selima se Lazareva subota proslavlja malo drugačije nego u gradovima i tu se vidi veza ovog slavlja sa buđenjem proleća – praznikom koji korene vuče iz prethrišćanskog perioda:

Pesmu pevaju devojke lazarice dok premeštaju jedno manje dete iz ruke u ruku slaveći plodnost. Devojaka je najčešće morao biti neparan broj. Jedna devojka bila bi preobučena u muško odelo predstavljajući Lazara. U ruci bi držala štap, jatagan ili maramu, a na glavi kalpak ili šešir okićen cvećem ili perjem. I Lazarica, devojka obučena u svečano belo odelo, bila bi okićena cvećem dok bi joj tanki veo prekrivao lice. Ostale devojke – pevačice takođe su bile svečano obučene, okićene cvećem, u ruci noseći beli luk, zvonca i praporce. Uz pesmu, plesale bi i išle od kuće do kuće, a domaćini bi ih darivali najčešće jajima ili posnim kolačima.


Na Lazarevu subotu, obično posle podne, deca naberu sveže livadsko cveće, koje se stavi u vodu da prenoći, a sutradan, na Cveti, ukućani se umivaju tom vodom i cvećem da bi bili zdravi i lepi.