Zašto volimo pse i kako nas oni menjaju!

Evo šta nauka ima da kaže o tome zašto toliko volimo svoje ljubimce!

Naučnici već dugo proučavaju vezu između čoveka i njegovog najboljeg četvoronožnog prijatelja. Brojne studije dokazale su da se prilikom interakcije psa i čoveka u oba organizma dešava pojačano lučenje oksitocina, „hormona ljubavi”. Nivo ovog hormona povećava se posebno kada pas i njegov vlasnik uspostave kontakt očima.

Kada je isti ovaj eksperiment sproveden sa vukovima, nivo oksitocina ostao je isti, što je dokazalo da je neobična bliskost zaista vezana za fenomen povezanosti između čoveka i psa.

Mereći rezultate istraživanja, naučnici su nivo oksitocina u toku interakcije vlasnika sa psom uporedili sa onim koji se luči tokom odnosa čoveka sa detetom ili trenutaka bliskosti i razmene nežnosti među partnerima, što je potvrdilo da ljudi zaista pse ne samo vide već i osećaju kao članove svoje porodice.

Blizak odnos između ljudi i pasa seže daleko u prošlost, a naučnici tvrde da je ova veza stara najmanje 10 000 godina.

Do ovih zaključaka nauka je došla putem arheoloških istraživanja, pre svega – u odnosu na period kada su ljudi počeli da pokazuju posebnu brigu u odnosu na ritual sahranjivanja svojih pasa.

Kako su nas psi naveli na to da počnemo da ih obožavamo?

Nauka tvrdi da se ova ljubav nije rodila iz zaštitničkih veština pasa, niti iz njihove spremnosti da nam pomognu u lovu i sličnim egzistencijalno važnim aktivnostima, već pre svega iz prilagođavanja pasa načinima na koji ljudi vole i znacima na koje reaguju nežnošću.

Nežnost, i ponašanje pasa koje podseća na ponašanje dece, najodgovorniji su, tvrde stručnjaci, za kvallitet i jačinu emocija koje gajimo prema njima. Upravo zbog toga mnogi vlasnici i danas tvrde da pse vole kao decu.

Studije u kojima je sprovedeno snimanje ljudskog mozga pokazale su da čovek na prizor sopstvenog psa reaguje sličnim procesima kojima majka reaguje na sliku sopstvenog deteta. Nauka je, takođe, potvrdila da nije preterano reći da pse ponekad volimo više od ljudi.

U jednoj studiji učesnicima su predstavljene lažne novinske priče o napadu na nepoznatu osobu (beba i tridesetogodišnja odrasla osoba), i priče o napadu na pse (štene i psa od 6 godina).

Istraživači su pretpostavili da će ispitanici pre svega reagovati na uzrast žrtve, a ne na njenu pripadnost psećoj, odnosno – ljudskoj vrsti. Ispitanici su, međutim, bili znatno manje uznemireni kada su odrasli ljudi bili žrtve, u poređenju sa ljudskim bebama, štencima i odraslim psima.

Jedino što je među učesnicima eksperimenta izazvalo snažniju empatiju u odnosu na psa, bila je izmišljena priča o ugroženoj bebi.

U drugom ispitivanju, u kojem je jedna dobrotvorna organizacija za medicinska istraživanja u Velikoj Britaniji testirala javnodst, ljudima je upućena molba za dve lažne donacijske kampanije. U jednoj verziji oglasa bila je slika čoveka kome je potrebna pomoć, a u drugoj – slika psa. Više donacija na kraju je dobio – pas.

Šta se to, tokom pretkodnih 10 000 godina dogodilo sa psima, a šta sa ljudima?

Zbog čega psima verujemo više, i zašto ponekad o ovoj ljubavi govorimo nauštrb ljubavi i saosećanju prema čoveku.

Ne zaboravite, pas je uvek onakav kakvim ga upravo čovek, to jest – vlasnik učini, a ono što pas čini čoveku, pružajući mu svoju bezuslovnu ljubav – jeste pružanje bezbroj lekcija o samilosti, empatiji, požrtvovanosti i vernosti. 

Mogu li nas, dakle, psi, koji su vekovima učili od nas, i sami naučiti nečemu i učiniti nas boljim ljudima?