Nikada ne činite umesto deteta i stare osobe ono što mogu učiniti sami!

Postoji jedno pravilo kojeg sam se pokušavao pridržavati dok su mi deca bila mala, a ono glasi: Ne čini umesto deteta ono što može učiniti samo.

To pravilo je inače dosta zamorno, jer potrebno nam je 15 sekundi da obučemo dvogodišnjaka, ali ako pustite dvogodišnjaka da se sam obuče,  to se otegne na 15 minuta, ili pola sata, jurite ih po kući… haos!

Ali ako im dopustite da se nauče sami obući, više ih ne morate oblačiti. Oni nauče to da rade sami! Isto radite i sa postavljanjem stola, sa svime što procenite da deca mogu učiniti sama.

Kada roditelj razmišlja:

“Ja toliko volim svoje dete da mu neću dati da se muči i radiću sve umesto njega”, takav roditelj ne mari za svoje dete."

Bolje je usvojiti stav: 

“Prestaću raditi za tebe što je više stvari moguće, što je ranije moguće”.

Isti princip važi i za stare – ne činite ništa umesto starijih što oni sami nisu u stanju obaviti, jer im time uskraćujete osećaj nezavisnosti, snage, smisla.

Isto je i u svetu biznisa – ukoliko ste dobar menadžer, sebe ćete učiniti suvišnim; daćete drugima autonomiju da rade svoj posao, nećete raditi umesto njih.

Ukoliko mislite da decu štitite preuzimajući sve na sebe, znajte da nikoga ne možemo zaštititi – ljude možemo samo OSNAŽITI. I to je to!

Ne možete ih zaštititi, osnažite ih i onda će se oni sami čuvati. Ali, onda im niste potrebni!

Tako je, i to je podsvesni patološki element nekih roditelja!

Oni kao da poručuju:

“Nikada me ne napuštaj! Ja ću činiti sve umesto tebe, a ti me samo nemoj nikada napustiti”.

Jer dete onda ne nauči o životu ništa – pa ni kako da iz roditeljskog gnezda ode.

"O bebi se treba stopostotno brinuti, to majka i radi. Ali deca i odrasli ljudi nisu bebe; kada ih tako tretirate, vi ih uništavate.”