Horor klasik zbog kojeg nas već 17 godina podilazi jeza!

Viktorijanska vila sa 50 soba i 15 ključeva funkcioniše kao brod – svetlost ne sme da nađe put u prostorije u kojima obitavaju deca. Svaka soba mora biti zaključana pre nego što se zakorači u sledeću. Zašto? Zato što je svetlost kao voda, ako ispuni prostoriju ćerka i sin će umreti od retke bolesti, kao što bi se i mornari udavili od prevelike količine vode u plućima. Suprug gospođe Stjuart nije se vratio iz rata, iako se odavno završio. Izgubila je svaku nadu te 1945. godine, svesna da ostaju samo ona, crna kuća i dvoje dece. I dok pokušava da dođe sebi posle noćne more može da čuje svoju decu iz druge sobe, Anu i Nikolasa, kako drhtavim glasom izgovaraju:

 “Mama je ponovo poludela kao onog dana“.

Grejs su svi napustili – ostala je bez porodice u ratu, muž se nikad nije vratio kući, posluga je jedne večeri bez najave isparila u tankom vazduhu, poštar ne donosi pisma i sveštenik je već duže vreme ne posećuje. Zagrižena katoličanstvom i verom da svetovni život mora da provede u molitvi i miru kako bi sebi i deci obezbedila mesto u raju, Grejs koristi svaki sekund kako bi deci otkrila novi svet, svet koji će videti nakon što napuste zemlju smrtnika. Ana i Nikolas zbog retke bolesti neće videti ništa od ovozemljaskih lepota sve dok im je Sunce najveći neprijatelj, pa im je jedina uteha Biblija, iako ne veruju da je Sveti duh golub jer golubovi uvek zaseru prozore, i majka koja je jedina ostala pored njih nakon što je otac otišao na ratište.

Jednog dana na vrata vile Grejs Stjuart pokucali su Berta Mils, gospodin Tatl i Lidija. Tri vredne duše koje su došle da okušaju sreću i zarade za hleb. Iznenađena vlasnica zna da oglas nikad nije dospeo do grada, ali očajna zbog stanja u kom se nalazi kuća nema drugog izbora nego da pomogne sebi i nepoznatim ljudima. Uostalom, šta može da pođe po zlu, osim da je troje neznanca opljačkaju.



Dolazak mudre Berte, neme Lidije i ćutljivog gospodina Tatla nije bez razloga. Trojac je došao da pripremi stanare za one druge. One koje ponekad možemo da čujemo, koje ponekad ne vidimo, ali ih osećamo. Samo je pitanje da li su Grejs, Ana i Nikolas spremni za susret sa njima ili sve doživljavaju kao surovu igru uma kojem je dosadno u praznoj kući u kojoj sve škripi i klima se.

Neobični zvuci, šaputanje dve žene i deteta, melodija koja odzvanja u muzičkoj sobi, nekontrolisani plač dečaka koji preseca tišinu i bizarne fotografije iz 19. veka na kojima su fotografisani mrtvaci, zbog sujeverja da duša ostane zauvek zarobljena u frejmu, poljuljaće uverenja Grejs Stjuart jer više ne može da traži opravdanje za uljeze koji evidentno paradiraju hodnicima njenog doma.

Kad Grejs, Ana i Nikolas konačno upoznaju nepozavne goste tragično finale je podjednako bolno i beznadežno kao i vrisak koji se prolama u prostorijama posle buđenja iz noćne more. 

Film čileanskog reditelja Alehandra Amenabara, koji je najpoznatiji po “Abre los ojos” koji je kasnije prilagođen za američko tržište pod nazivom “Vanilla Sky“, nikad nije imao kultorološki uticaj kao “The Sixth Sense” Em Najt Šalamona. Tematski slični, ali metodološki potpuno različiti filmovi pojavili su se u kratkom vremenskom razmaku.

“The Others” se premijerno prikazan 2001. godine, dve godine nakon “The Sixth Sense” i nevoljno je stavljen na crtu sa filmom američkog reditelja. Iako “Duhovi u nama” ima veći harizmatski potencijal i atmosferu koja se obavija kao magla koja okružuje dom Grejs Stjuart oko pojedinca sa metafizičkim pitanjima o životu i religiji, ostao je u senci modernih horor filmova i sad već kultnih klasika.

Prefinjeno rediteljsko Amenabara, jedna od boljih uloga Nikol Kidman u karijeri i hipnotišuća narativna struktura bez jefitinih načina da istraumiraju publiku čini “The Others” horor klasikom koji i posle 17 godina izgleda, zvuči i teče kao nešto što prvi put gledate.

Scena kad Grejs umesto svoje ćerke vidi staricu u haljinici i izbezumljeno pita: “Gde je moja ćerka“, na šta joj ona odgovara: “Da li si poludela? Ja jesam tvoja ćerka“, kao i finalna emotivna spoznaja šta se desilo porodici Stjuart je kičma horor filma koji bez obzira na ignorisanje najvećih filmskih magazina i sajtova poslednjih 10 godina je klasik koji ne može da se zaboravi jer “mama je poludela kao onog dana“.