Film "Suspiria" prikovaće vaš pogled za ekran ali... neće vam se dopasti! Moderna adaptacija istoimenog klasika Daria Arđenta iz 1977. godine osim nekoliko likova i lokacije u suštini nema dodirnih tačaka sa originalom. Voljeni horor klasik dobio je potpuno novo odelo, ali ruku na srce, sivo, maglovito, isprano i socijalističko odelo.
Reditelj Luka Gvandanjinjo (Call Me By Your Name, I’m Love, Bigger Splash) u filmskoj industriji je poznat kao čovek koji je sposoban da preko velikog platna gledaocima prenese i miris i ukus, da ih uz pomoć boja i zvukova ubedi da su zajedno sa akterima na istoj lokaciji. U filmu “Suspiria” Luka nas upoznaje sa Berlinom 1977. godine i ma koliko god želeli da ne budete deo priče koja se odigrava pred vašim očima, Luka će vas naterati da ne skrećete pogled. Ali, evo u čemu je caka – hipnotisaće vas, ali ishod vam se najverovatnije uopšte neće dopasti.
Hladni rat, netrepeljivost, politička naoštrenost i Berlinski zid kao fizički podsetnik da postoje dva sveta, dve struje, dva nepomirljiva brata su centralna tačka filma “Suspiria”. Zapadni Berlin, iako okupiran Sovjetskim saveznicima, bio je ekvivalent za Hladni rat, nagrađen epitetom “ostvo slobode”. Usred sivog, maglovitog i ledenog ostrva slobode leži plesna škola “Tanz”. Apstraktan umetnički ples kao zaštitni znak škole kojom rukovodi madam Blank (Tilda Svinton koja glumi još dva lika u filmu, ali ju je nemoguće prepoznati) funkcioniše kao pakt koji su sklopile veštice u želji da se poptuno ograde od sveta koji ih okružuje. Ne mogu da pobegnu od političke klime koja ih okružuje, ali unutar zidina škole postoje njihova pravila, rituali i hijerarhija.
Psihoterapeut Džof Klemperer već neko vreme se sastaje sa Patrišom (Kloi Grejs Morec), učenicom “Tanz” škole. Paranoična devojčica je ubeđena da je poglavarke škole kontrolišu i da su joj odsekle kosu sa razlogom, da su joj redovno proveravale urin sa razlogom i da kontrolišu njeno telo. Analitični psihoterapeut pokušava da umiri duhove u Patrišinoj glavi, ali nakon što devojčica nestane i njemu u amanet ostane njen dnevnik u kojem je upisivala ritualne radnje i pravila škole Džof Klemprer zainteresovan je da sazna šta se događa u plesnoj školi.
Treći, ali ne najmanje bitan akter priče je Suzi Benion (Dakota Džonson) iz ruralnog dela Ohaja nakon smrti majke odlazi u berlinsku školu čiji je rad pratila tokom odrastanja. Nema iskustva u plesu niti preporuke, ali njena plesna audicija koja podseća na demonsko manervisanje udovima potpuno je fascinirala čelnice škole. Nisu joj obećale mnogo, osim krova nad glavom, ali to je više nego dovoljno Suzi koja odmah nakon audicije po instrukciji madam Blank dobija centralno mesto u sledećem plesnom projektu.
Stvar se zakuvava kad još jedna devojka nestane, a sumnjičava Sara Sims (Mia Got) koja je nedavno došla u školu, započne sa kopanjem istorije plesne škole i njenih članova. Noćne more koje proganjaju devojke, bizarna bronzana kuka kao oružje i jezivi zvuci koji dopiru iz zidova odvešće Saru tamo gde ne bi niko živ trebalo da zakorači.
Kad se glumica Dakota Džonson na Venecijanskom festivalu u intervjuu našalila, mada nije baš šala, da joj je bio potreban psihijatar posle snimanja filma “Suspiria” najbolje je opisala psihološko stanje ostvarenja Luke Gvandanjinja.
Luka obožava da svojim filmovima dopusti da dišu kako bi što bolje preneli atmosferi. I dok legato tempo se dodvorava gledaocu, košmarna atmosfera filma i osećaj neprijatnosti počinje da raste naročito nakon plesne probe Suzi za glavnu ulogu. Krajnje bizarni i neobjašnjivi događaji doživeće eskalaciju u pretposlednjem činu koji je toliko odbojan i odvratan da će epilog, tj. poslednjih pet minuta filma, potpuno sravniti priču sa zemljom.
“Suspiria” u svojoj esenciji nije horor film, iako sadrži natprirodne elemente. Događaji koji okružuju film, ali i ključnih poslednjih pet minuta filma, su glavni razlog zašto je napravljen. Apstraktna i umetnička forma filma, koja ume da bude pretenciozna, je alegorija na mnogo veće zlo koje je zapisano u svetskoj istoriji. Uostalom, Luka Gvandanjinjo je izjavio da je film njegova interpratacija emocija koje je doživeo nakon gledanja Arđentovog klasika.
Dakota Džonson kao blistavi momenat filma je imala ozbiljan zadatak jer je u pitanju fizički veoma iscrpljujuća uloga. Tilda Svinton? Po ko zna koji put sam se zapitao – da li ova žena nešto ne može da uradi? Talenat glumice u “Suspiria” je na potpuno drugom nivou i zahvalnost Luki što joj je dozvolio da svoje glumačko ludilo ispolji u svim mogućim aspektima.
Tehnički elementi filma, atmosfera, gluma su zaista očaravajući, ali jedno veliko ALI, tematski, narativno i dinamički film je namerno skrojen da odbije jedan deo publike i to će se desiti. Polarizovane kritike kolaju još od prvog dana prikazivanja i adaptacija Gvandanjinja se ne preporučuje jer “Susupiru” gledate na ličnu odgovornost.
Demonska priroda filma nije za svakog i to je potpuno OK jer film i ne želi da vam se dopadne, ali nemoguće je skrenuti pogled sa njega.