Tamara Lepicka prva žena slikar koja je postala glamurozna zvezda

Rođena je kao Marija Gorska od oca Borisa Gurvika-Gorskog, koji je bio bogati ruski trgovac, dok i njena majka Malvina Dekler dolazi iz bogate poljske porodice. Zajedno sa bratom i sestrom odrasla je u Varšavi sa majkom i njenom roditeljima.

Tamarin otac je nestao iz njenog života kada je imala samo nekoliko godina i okolnosti njegovog odlaska su ostale duboko skrivene tajne umetnice. Tvrdila je da su njeni roditelji razvedeni, ali se veruje da je njen otac počinio samoubistvo. Tamara se preselila u Sankt Peterburg 1911. godine da živi sa svojim rođacima.
Na Akademiji likovnih umetnosti pohađala je časove crtanja, a rođak ju je često vodio na baletske predstave, ekskluzivne koncerte, opere i recitale. Na jednom od elitnih sanktpeterburških balova Tamara je upoznala svog muža Tadeuša Lempickog, mladog advokata i socijalistu za kojeg se i udala u Sankt Peterburgu 1916. godine. Njihova ćerka Marija Kristina, zvana Kizet, rođena je iste godine. Tadeuš Lempicki je uhapšen tokom ruske revolucije 1917. godine. Nakon što je pušten iz zatvora, on i Tamara sastali su se u Danskoj, gde ostaju do leta 1918. godine nakon čega odlaze u Pariz.

Počela je učenje u ateljeu Morisa Denisa na Akademiji Ranson u Parizu. Bio je zahtevan i disciplinovan nastavnik, a njegovi pogledi na umetnost i slikarski rad, vezanost za estetske i dekorativne elemente, nisu bili bez značaja. Ipak, saveti koje je Tamari dao sledeći učitelj, Andre Lot, slikar, dekorater, kritičar i teoretičar umetnosti, pokazali su se od suštinske važnosti u Lempickinom radu. Njeni radovi su označeni kao post-kubistička stilizacija, oblici napravljeni od pojednostavljenih blokova, ali uređeni u skladu sa klasičnim redom. Fascinirana renesansom odlazi u Italiju da proučava dela starih majstora. Inspirisana ovim umetničkim časovima odlučila je da koristi svetle, jasne i žive boje, završavajući svaki detalj svojih slika sa izuzetnom preciznošću. Stilizovane, često manirističkih forma i figura dale su dekorativan kvalitet njenim radovima. Spoj tradicije i modernizma, doveo je do izuzetne popularnosti slikarke, a ubrzo je donela i finansijski uspeh.



Njeni portreti čine galeriju savremenih vrsta, svakodnevnih heroja, uključujući i one koji su bili deo društvene i kulturne elite. Njen autoportret Tamara u Zelenoj Bugatti iz 1929. godine može se posmatrati kao simbolična slika jedne emancipovane žene tog vremena.

Lempicka se ponovo udala 1934. godine za barona Roula Kufnera, vlasnika najvećeg imanja u Austrougarskoj. Pošto je predosetila dolazak Drugog svetskog rata, nagovorila je barona da proda svoja imanja u istočnoj Evropi i novac prebaci u Švajcarsku. Na zimu 1939. godine, Lempicka i njen suprug preselili su se u SAD. Odmah je organizovala izložbu u Njujorku, iako su živeli na Beverli Hilsu, a 1943, par se preselio u Njujork. Iako je nastavila da živi sa stilom, njena popularnost kao slikar u velikoj meri je smanjena. Nastavila je da slika u svom prepoznatljivom stilu, iako je tema bila proširena na mrtvu prirodu pa čak i apstrakciju. Iako je na kraju usvojila novi stil, koristeći špahtlu umesto četkice, njeni novi radovi nisu bili dobro primljeni na izložbi 1962. godine u Iolas galeriji, te Lempicka čvrsto odlučuje da nikada više ne izloži svoje radove i da se povuče iz aktivnog života kao profesionalni umetnik.

Nakon što je baron Kufner preminuo od srčanog udara, 3. novembra 1961. godine, Tamara je prodala većinu svoje imovine i otšla na tri puta oko sveta brodom. Posle toga, Tamara se preselila u Hjuston, kako bi bila sa svojom ćerkom Kizet i njenom porodicom, a 1978. godine seli u Kuernavaku u Meksiku. Kizet nakon smrti svoga muža odlazi kod majke. Godine 1980, 18. marta, Tamara je preminula u snu. Bila je kremirana, a pepeo je prosuo, na vulkanu Popokatepetl, 27. marta 1980. godine, njen prijatelj Viktor Manuel Kontreras i njena ćerka Kizet.