Ivan Ivanović krenuo Karleušinim stopama - i on piše kolumnu

"Bio jednom jedan sjajan film sa ovakvim naslovom. Govori o sudbini mladog čoveka čiji život kreće nizbrdo. On živi u siromašnoj, nesrećnoj porodici, ima poluverne drugove, nije siguran ko mu je pravi otac, mora u vojsku, a na sve to izda ga najveća ljubav. Igra ga fantastični Žarko Laušević. Taj momak sve ove udarce istrpi na nogama i ostaje svoj. Kad mu se na glavu sruči čitav svet, on se uspravi i j..e majku svima, odlučan da odbrani vrednosti u koje veruje i koje ga određuju kao muškarca. Zbog svega ovoga taj momak zaslužuje titulu “šmeker”. Sve ovo što sam napisao mogla bi biti definicija ovog pojma, koji je još uvek mnogima nejasan.
Ovih dana, pada mi na pamet, ima li šmekera među nama? Taj film je pričao o beogradskim momcima. Pokazivao je svetu, eto, takvi su oni, beogradski šmekeri. Danas, deluje mi kao istorijski dokumentarac, eto, takvi su bili oni, beogradski šmekeri.

Ja imam 35 godina i volim da verujem da pripadam poslednjim generacijama iz ove kategorije. Volim da verujem da je važno sačuvati taj šmek, jer bez toga neće biti ni ovog grada. Kakvi su danas beogradski momci? Nesigurni u sebe, lepo obučeni, uplašeni od života i žena, posla i šefa, stanuju kod svojih, nisu homofobični, piju umereno, preziru nasilje i jedu povrće. Drugim rečima, amebe. Bezlični pederčići, koji imaju samo jednu želju, da ih svet prihvati u svoju jednoličnu armiju, sklonu razumevanju svega i svačega.

Kod mene je sve počelo jednog leta u “Braće Jerkovića”, kada me moj dobri drug Saša udario. Plačući sam došao kod mog oca i požalio se. Moj Zoran mi je rekao: “Šta mi cmizdriš tu k’o neka p…a? Idi tamo i vrati mu. Budi muško!” Razbio sam Saleta. Posle sam više puta dobio preko nosa od raznih momaka, ali nikada niko za mene nije rekao da sam p…a.

Kada mi je zapelo sa ženom koju volim najviše na svetu, seo sam u kola i prevezao 2.050 km da joj kažem da je volim. To su samo neki od primera iz mog života, koji pokazuju taj duh grada zbog koga devojčicama cakle oči kada pričaju sa nama. Ono zbog čega su nas mrzeli kada dođemo u kasarnu. Zbog čega baraba nije uvreda. Ono zbog čega nismo nikada stvarno bili istočni blok.

Možda je meni bilo lako, jer ja sam za uzore imao Gagu Nikolića, Preleta i neke manje poznate gradske šmekere. A danas? Danas, modernog muškarca muče raznim mukama i teraju na neke kompromise sa sopstvenom prirodom i savijanje kičme pred svima. Tako lagano umire “šmeker”, a meni je žao zbog toga. Jedino što mogu, jeste da zakukam i pozovem šmekere u penziji da pomognu. Ja dajem skromni doprinos: Pogledajte filmove “Poslednji krug u Monci”, “Nacionalna klasa”, “Vojnikova ljubav” i “Šmeker”. Pročitajte Tirnanićev “Beograd za početnike” i “Beograd za ponavljače”.

Nađite Preletove kolumne i pročitajte ih sve. Ispravite leđa i odjebite sve ono što ne volite i u šta ne verujete. Ko j..e one što vas ne vole ili ne razumeju. Brinite o onima koji vas vole. Zajebite poslovicu “Glava koja štrči, ne nosi se dugo”, taj omiljeni instrument uprosečavanja. Glava koja ne štrči je dupe, a ne glava. A pravi ŠMEKER uvek zna gde mu je dupe, a gde glava. Čuvajte duh grada i titulu ŠMEKER. Jednoga dana, kada svi u Evropi budu identični, po toj tituli i duhu ćemo se prepoznavati".