Reditelj Swaggera u poseti Beogradu: Olivije Babine - Niko nema vremena da se posveti tinejdžerima!

Babine je govorio o tome kako je proveo dve godine sa učenicima škole Klod Debisi u predgrađu Olne, u Francuskoj, pre nego što je počeo da radi na filmu „Swagger“. Tokom radionica, pomagao im je da proizvode kratkometražne filmove, ali je i prisustvovao u brojnim situacijama iz njihovog svakodnevnog života, koje su poslužile kao materijal za film. Kako bi prikazao njihove strahove, sećanja i maštu, film je isprepletan fantastičnim muzičkim segmentima. - ''Pravljenje dokumentarnog tinejdžerskog filma je originalna ideja. Jednog dana sam gledao reportažu o školi Klod Debisi na televiziji, videla se ograda škole izdaleka, tri tipa sa kapuljačama i u pozadini se čula muzika kao iz trilera'' - navodi autor, ističući - ''Odlučio sam da napravim „Swagger“ kako bih im odao priznanje i dao im reč, zato što niko ne izdvaja dovoljno vremena da ih sasluša.“

Da bi se susreo sa onima „koji se nalaze ispod kapuljača“, „Swagger“ se bavi njihovim ličnostima, razmišljanjima, ali i ukusima. Muziku za film je radio Žan-Benoa Dankel iz dueta Air, koja je više karakteristična za tinejdžerski film, nego za film o predgrađima.

U okviru turneje filma po Srbiji, projekcije će biti organizovane, u pratnji reditelja, u još četiri grada, a to su: Niš i Leskovac (4. oktobar), Kragujevac i Gornji Milanovac (5. oktobar).
Film „Swagger“ je u Francuskoj ove godine bio u selekciji za nagradu Cesar za najbolji film, a u Srbiji je prvi put prikazan u okviru Festivala autorskog filma 2016. godine, uz podršku ACID-a (Asocijacija za distribuciju nezavisnog filma).

Reditelj filma odgovorio je na neka pitanja vezana za film.

Kako je nastao „Swagger“? 

''Pariska opština Sen-Sent-Deni mi je ponudila da animiram filmske radionice za školu Klod Debisi, koja se nalazi na granici između predgrađa Olne i Sevran. Tokom dve godine, pomagao sam učenicima da prave filmove, svoje filmove, sa sredstvima kojima smo raspolagali. Osnov za rad su nam bili njihova svakodnevnica, snovi, košmari, kako bismo ispričali priče sa elementima fantastike i naučne fantastike. Te dve godine su bile veoma dirljive, vezao sam se za tu decu i dobio želju da snimim film o njima. Odlučio sam da napravim „Swagger“ kako bih im odao priznanje i dao im reč, zato što niko ne izdvaja dovoljno vremena da ih sasluša. Hteo sam da posmatram svet i Francusku kroz njihove oči.“

Koji su bili principi snimanja? 

''Sve je uvek polazilo od dece i njihove energije, mašte, referenci, ali i njihovog okruženja, škole, kvarta. Želeo sam da ih snimim kao filmske junake. Kada sam ih intervjuisao, nisu unapred znali pitanja koja ću im postaviti. Prihvatili su da budu u filmu ne znajući šta ih čeka. Hteo sam da zabeležim njihovu čistu misao, bez prethodne pripreme. Kada sam prvi put otišao tamo, prvi utisak mi je bio da uopšte nema belaca, osim ponekih koji su radili u školi. To je bilo moje prvo zapažanje i pitao sam ih za mišljenje, a oni su brzo prelazili sa reči "francuz" na "belac". Pritom, najveći deo njih su veoma ponosni na to što su Francuzi! Ali kada mi Astan kaže da Francuzi i oni ne mogu da žive zajedno, to otvara jedan veoma ozbiljan problem. U isto vreme, stavovi dobijaju nijanse kako teče intervju, i čak bivaju kontradiktorni, i čak ona izjavljuje kako ne može da ima drugaricu francuskinju uprkos tome što se i ona oseća kao Francuskinja...“

Da li su filmovi o predgrađima previše usidreni u realnosti? 

''Realistični elementi mog filma su veoma dokumentovani. Moja savetnica ima 16 godina i živi u zgradi koju čuvaju kriminalci. Međutim, kako sam puno radio sa decom pre snimanja filma, baveći se njihovim snovima, košmarima, budućnošću, „Swagger“ je ispunjen tim temama i zbog toga ponekad napušta stvarnost.“