Jedan od njih je i maneken Nemanja Nesho Kostić, koji je izgradio uspešnu karijeru, i svakodnevno i dalje napreduje. U poslednje vreme se provlačilo po medijima da će ući u jedan rijaliti, a on sada otkriva sve o tome i još mnogo drugih stvari.
Prošlo je dosta vremena otkako smo radili prvi intervju, da li se i šta promenilo u tvom životu od tada?Jeste, imam više posla, više obožavoca, obožavateljki, ljudi me sada prepoznaju na ulici, u kafiću... Što se mene lično tiče, ja se nisam promenio.
Na koju kampanju si najponosniji u poslednjih godinu dana?Na svaku sam ponosan. Razlog tome je što ja biram šta ću raditi i sve što odradim smatram da je odlično. Ne mora da bude neki brend baš, baš poznat da bih ja rekao "E to je ono pravo". Ono u šta verujem, to i reklamiram i zato sam na sve urađeno do sad ponosan.
Koji brend ti je neostvarena želja?Trenutno uopšte ne razmišljam o tome zato što svako malo dođe nešto novo i uzbudljivo. Naravno, voleo bih da radim sa onima koje zna ceo svet, ali nije da me to sad drži i da želim jako, ako se desi, desilo se. Ja to ne zovem neostvarene želje, ja to kažem "Biće, samo ne znam kad" (smeh).
Pored mode, bavio si se i plesom, da li si i dalje aktivan na tom polju?Nažalost ne više, jer ne mogu da stignem. Baviti se modom nije samo fino se obući i slikati se, nego moraš biti i u formi i raditi na sebi konstantno. Nemam želju trenutno da se vraćam na ples, a kad mi dođu bubice, onda se zatvorim u sobu, odvrnem muziku do daske i izbacim sve iz sebe (smeh). Kada je plesna škola u pitanju, o kojoj sam ranije pričao, to je nešto drugo, mada se trenutno dvoumim između toga i još nečega što je vezano za modu, ali o tom potom, kad bude bilo, pričaćemo na tu temu.
Gde vidiš sebe za 5 godina?Uh, dobro pitanje (smeh). Za pet godina vidim sebe isto gde i sada, samo sa ostvarenim svim onim željama o kojima smo maločas pričali. Trenutno sam jako zadovoljan svojim životom, tako da se nadam da ću isto biti i za pet godina.
Trudiš se da sačuvaš svoju porodicu od očiju javnosti, misliš li da ti je to prednost ili mana?Ja se bavim javnim poslom, a ne moja porodica. Tako da oni nemaju šta da traže po novinama, portalima i slično, a i sam se trudim da ih ne guram u to, ne objavljujem slike ili bilo šta, jer to nije njihov izbor. Ukoliko bi neko od njih poželeo da se bavi javnim poslom, onda je to okej, ali onda bi oni bili u prvom planu, a ne ja.
Da li ti smeta kad se o tebi piše u nekom drugom kontekstu, a ne o tvom poslu i dostignućima?Ma dok se piše, nek se piše (smeh). Šalu na stranu, do sad se o meni nije ništa pisalo toliko loše da me iznervira.
Često iznosiš svoje mišljenje na društvenim mrežama o raznim temama, da li te je to nekad koštalo posla ili nečeg u privatnom životu?Iskreno, što se tiče privatnog života, nije me koštalo, samo mi je donelo, jer se ološ makla od mene, oni ljudi koji su se pronašli u onom što kažem ili napišem su se udaljili iz mog života, što je dobro. Kada je posao u pitanju, takođe mi je dobro donelo, jer sam se izdvojio iz mase, ima puno onih koji se bave istim poslom kao ja, ali nemaju svoje mišljenje, pa su onda neprimetni. Možda je i bilo onih koji su hteli da sarađuju sa mnom, pa nisu zbog mojih stavova, ali ja o tome ne znam.
Kakvo je sada stanje sa hejterima?Pa trebaju mi novi, jer ovi stari su počeli da me vole, tako da sam u manjku (smeh). Navikao sam da dobijam poruke čudnog sadržaja, a sada toga nema, pa bi mogli neki novi da se aktiviraju (smeh). A što se tiče onih kojima odgovorim, pa nestanu, snimio sam jednom poruku da oni počivaju u mom dvorištu, a ja im svakog dana odnesem po jednu ružu (smeh).
Da li si nekada dobijao nepristojne ponude?Dobijao sam i pristojne i nepristojne (smeh). Dobijao sam ponude da mi žele da mi plate da uriniram po njima, da ih bijem, to su one koje su mi ostale u sećanju. Nisam znao da ima toliko fetiša na ovom svetu. I one dolaze od onih za koje nikad to ne bi rekao, tako da se pazite onih pristojnih, nikad ne znate šta se krije u njima (smeh).
Pisalo se o tome da će učestvovati u jednom rijalitiju, a ti si ostajao nem na te priče. Da li bi sada otkrio sve o tome, odnosno da li bi ušao u neki srpski rijaliti?I da hoću, ne bih imao vremena da učestvujem u rijalitiju. Svako ko se bavi nekim poslom, nema vremena da bude zatvoren 3 meseca ili više na jednom mestu. A i sem toga, imam toliko dostojanstva da ne bih dozvolio da me jedna Saška Karan ili Lepi Mića - pasulj Pržulj, pljuje ili poliva. Toliko nisko da padnem, sebi ne bih dopustio. Oni sebe zovu rijaliti igrači, ja ih zovem psihički bolesnici. Ako bih i ušao, to bi morao da bude neki rijaliti kao što je nekad bio, gde možeš na intelektualnom nivou da se izboriš sa nekim, gde bi radili nešto pametno, a ovako sigurno ne.
Pomenuo si Sašku Karan, Lepog Miću, zašto si odmah "udario" na njih?Nisam ja udario na njih, na Karan, (bolje rečeno NEKaran), Przulja i ostale, nego mi jednostavno oni padaju na pamet kad mi pomeneš rijaliti, oni su ti koji tu ulaze. NEKaran, Przulj, Irvas, Golubovićka, to su oni koji spadaju u taj miks teletabisa. Naravno, ima i drugih ljudi, koji ulaze u rijaliti zbog nekog iskustva i oni su mi okej. Ali, gore pomenuti nemaju socijalnu inteligenciju i kulturu.
Za kraj, šta bi poručio onima koji vole ono što radiš, ali i onima koji te ne vole?Onima što me vole i vole ono što radim bih se zahvalio na podršci, a onim što me mrze i što ih nervira ono što radim bih poručio da se strpe, tek će se nervirati (smeh).