Tužna ispovest majke kojoj je dete ubijeno: Oprostila sam ubici!

Adam Lanc tog dana odlučio je da sa puškom uđe u školu i usmrti 26 osoba, najviše dece uzrasta od 6 i 7 godina, da bi nakon izvršenog zločina presudio i sebi. Iako ništa nije nagoveštavalo tragediju, Džesi je tog jutra, kao i svakog prethodnog krenuo u školu. Pre nego što je ušao u kola u kojima ga je tata čekao da bi ga odvezao, mali Džesi je napisao „volim te“ na zaleđenom prozoru maminog automobila. 

"Kada je moj sin umro u masakru u osnovnoj školi „Sendi Huk“, uradila sam ono što mi je moje srce reklo. Naučila sam lekciju iz Biblije na primeru iz svog života. Mateja je pitao Isusa koliko puta treba da oprosti, a Isus mu je odgovorio: „Ne sedam puta, nego sedamdeset i sedam puta“. Pokušavam da živim po tome i oprostila sam mnogo čemu u svom životu. U stvari, oprostila sam svima, zaslužili oni to ili ne, zato što bi tako trebalo da radimo.

Kada sam čula za pucnjavu, otišla sam do škole sa bivšim mužem i starijim sinom da nađemo Džesija. Stalno sam ponavljala sebi “on je dobro, on je sigurno dobro”, jer sam bila ubeđena da mu se nije ništa desilo, štaviše, bila sam baš smirena. Ali, prolazili su sati, neka deca su izašla, a od Džesija nije bilo ni traga.  Kao i ostali roditelji, nadala sam se da se krije negde i da će uskoro izaći. Posle nekoliko sati čekanja, prišao im je doktor i rekao im da je, nažalost, mali Džesi jedan od žrtava masakra. Skarlet nije mogla da se oporavi od šoka. Popila je pilulu za spavanje i nekako izdržala prvu noć bez sina. Kada se probudila, počela je da izgovara svoju svakodnevnu molitvu  i onda se odjednom setila šta se desilo prethodnog dana.

Obuzeo me je bes, imala sam napad adrenalina kao što imate u trenutku pre saobraćajne nesreće, samo što je kod mene taj osećaj trajao nedeljama. Ne mogu da opišem tu mržnju koju sam osećala prema Adamu Lanci. Ali, posle nekog vremena sam shvatila da je upravo mržnja kriva za to što je moj sin mrtav. Znala sam da moram da prevaziđem tu mržnju da bih mogla na pravi način da prežalim smrt svog sina.

Tada sam shvatila da ni njegovoj majci nije bilo lako i mogla sam da vidim sličnost između nas dve kao dve samohrane majke. I ja sam imala dosta emocionalnih problema u porodici i znam koliko je teško brinuti se o nekome ko je nestabilan kao Adam, a da je istovremeno punoletna osoba. Mislim da mi je to najviše pomoglo da počnem da mu opraštam za bol koji mi je naneo. Iskreno, najviše mi je pomoglo kada sam saznala da je Adam ubio i svoju majku, jer bi mi bilo mnogo teže da se suočim sa njima da su živi i shvatila sam da, koliko god da je Nensi grešila, na kraju je platila za svoje greške- rekla je Skarlet.

Ali, ono što je najviše uticalo na nju da oprosti i nastavi dalje je njen stariji sin za kog nastavlja da živi i da se bori. Nije želela da bol i mržnja utiču na odnos sa jedinim detetom koje ima. "Interesantno, ali shvatila sam da jedini način da nađem svoj mir je da oprostim sebi. Često sam se kajala kada sam se prisećala kako sam vikala na Džesija oko gluposti ili se pitala da li je zaslužio da mu ponekad popustim. Takve misli su me jako mučile. Ali, pokušavala sam i i dalje pokušavam da zamenim kajanje sa lepim uspomenama i pravim odlukama koje sam donela sa Džesijem. Možda nisam bila savršena majka, ali želim da budem što bolja majka svom starijem sinu. Naravno, nije lako. Često se setim praznika i njegovog rođendana i besna sam što više ne mogu te datume da provodim sa sinom. Osećam težinu u stomaku i jaku bol, ali se borim. Prisetim se kako smo zajedno čitali knjige pred spavanje i polako mi bude bolje", kaže Džesijeva majka Skarlet.