Jelena Bačić Alimpić: Ulaskom u svet pisanja romana ispunila sam san svog oca! FOTO - ShowBiz - Region - Vesti

Jelena Bačić Alimpić u iskrenom razgovoru otkrila nam je sve o novoj knjizi ''Nigde nema te'', ali i ispričala kako je prvom knjigom ispunila san svoga oca.

Jelena Bačić Alimpić jedna je od naših najtiražnijih i najvoljenijih pisaca. Njene knjige su prevođene i na strane jezike, a i dobitnica je mnogobrojnih nagrada. Iako je do sada stekla armiju čitalačke publike, koja s nestrpljenjem iščekuje nove romane, sa svakim novim Jelena privlači sve više poklonika pisane reči. Njen prvi roman ''Ringišpil'' objavljen je i u ediciji ''Dragulji Lagune'', kao jedan od najprodavanijih u istoriji ove prestižne izdavačke kuće.

Skoro je izašla Vaša nova knjiga ''Nigde nema te''. Da li ste zadovoljni prvim reakcijama čitalaca, s obzirom da ste imali i promocije i Noć knjiga, gde su se čekali redovi na potpisivanje knjige?

Prezadovoljna sam. Zato što je već, ja mislim, trećeg dana od izlaska bila prva na top listi. Zaista je to jedno neverovatno iskustvo. Ja sam prvog dana, u Beogradu, potpisivala nekih dva ipo sata bez prestanka. Sada već imam armiju čitalaca, koji čekaju novu knjigu, i onda čim izađe odmah pohrle da je kupe. Za proteklih mesec dana ona i dalje obare rekorde prodaje. Evo na nedavno održanoj promociji u Beogradu, 8. juna u Miloševom konaku, direktor izdavačke kuće Dejan Papić je rekao da je Laguna pala u prodaji 40% krajem godine, ali da je za ovih 20 dana otišla 50% gore. Što je zaista neverovatan podatak i što mene beskrajno raduje, ali me još više raduju kritike čitalaca. Dakle, nisam ih izneverila ni sedmi put. Jer ja sam neko ko se ne ponavlja, ne pišem isto, trudim se da uvek smislim nešto novo, drugačije. I znate onda kad malo promenite priče, promenite okolnosti to može da bude i mač sa dve oštrice pa da ljudi koji vole samo romane o Vojvodini, ne prihvate jednu ovakvu priču. To je priča iz Prvog svetskog rata, o jednoj Sicilijanki, o ratnim uslovima, njenom posleratnom životu kada joj prošlost zakuca na vrata i od njenog života napravi pakao. Vrlo je surova, dinamična, brza, žanrovski drugačija od ostalih. Ima mnogo žanrova u njoj, prosto joj ne mogu odrediti da li je drama, da li je istorijski, da li je ljubavni, da li je triler...pošto ima primesa svega. Tako da je ova knjiga za mene posebna, jer sam je pisala u posebnim uslovima, kada sam imala tešku povredu kičme i bukvalno bila nepokretna. I nekako sam te muke koje sam opisivala i sama proživljavala. Tako da mislim da je utoliko upečatljivija.

Večeras...delić sa promocije moje nove knjige...blagoslovena sam svojom decom i divnim prijateljima❤ #nigdenemate #laguna #akustikbend
Објава коју дели Jelena Bacic Alimpic (@jelena_bacic_alimpic) дана 8. Јун 2017. у 2:55 PDT

Vaši romani obiluju istorijskim činjenicama i odlaze daleko u prošlost, pa kako se Vi pripremate za svako pisanje naredne knjige i da li to istraživanje traje dugo?

Vrlo dugo. Podrobno. Osim što iščitavam istorijsku građu i sve što mogu da pronađem o epohi i vremenu koje pišem, ja i otputujem na ta mesta. Sama to plaćam (smeh), ali je to ulaganje u novo delo. Evo pišući ovu knjigu ''Nigde nema te'' prvo sam bila na Siciliji. Na Siciliji sam obišla sve te etnografske muzeje, sve što mi je bilo potrebno za deskripciju, ali mi je bila potrebna i prva linija razdvajanja. Bio mi je potreban front, mesta gde su se vodile borbe. Tako da sam na zimu otišla na Dolomite, bila u tim bunkerima koji su danas pretvoreni u muzeje. Videla sam sve ono što mi je pomoglo kasnije da verodostojno opišem radnju, likove i tako dalje.

Pre nekoliko godina izjavili ste da ste se sada maksimalno posvetili spisateljstvu i da ne želite da se vraćate novinarstvu. Da li vas to i dalje drži?

Drži me već četiri godine. I verujte mi puno gostujem, kada mi izađe knjiga, kada imam povoda, po televizijama, vrlo rado odlazim kod svojih kolega i sednem ispred kamere kao da sam juče završila emisiju, bez ikakvih problema. Ali ni jednog trenutka, ovo Vam najiskrenije kažem, ni jednog trenutka, posle 28 godina, nisam osetila trunku nedostajanja ili da mi nešto zaigra ili da me nešto onako povuče, prosto ne. Jednostavno sam nekako, što je neverovatno.... ali i nije neverovatno, jer ja sam takva žena, takav mi je karakter....beskrajno sam tolerantna i u životu i u poslu i u odnosima sa ljudima. Ali znate kad krene da biva loše i loše i loše, ja trpim kao konj. Ali onog trenutka kad presečem, ja sahranim. To je kraj, nema vraćanja. Ne daj Bože da me život natera, školujem dvoje već odrasle dece, a da moram da se vratim ja bih to naravno učinila. Ali mislim ukoliko bi mi egzistencija od toga zavisila. Hvala Bogu ja mogu da živim od svojih knjiga.

Koliki uspeh imate sa svakom novom knjigom, za Vas zime nema i ne morate da brinete...

Jeste. Vrlo lepo mogu da živim od svojih knjiga i hvala dragom Bogu i hvala čitaocima.

Radno...😉😊😍 #nigdenemate #laguna
Објава коју дели Jelena Bacic Alimpic (@jelena_bacic_alimpic) дана 18. Мај 2017. у 5:15 PDT

Negde sam pročitao da ste ulaskom u spisateljske vode i ispunili davni san Vašeg oca?

Jeste. Zato što dok sam još bila đak Karlovačke gimnazije, a kasnije i student književnosti, jugoslovenske književnosti u ono vreme, takmičila sam se na raznoraznim republičkim takmičenjima u literalnim radovima i uvek sam osvajala prve nagrade. Kasnije sam i na fakultetima dobijala nagrade za mnoge eseje, za sve ono što sam pisala. Moj otac je na to bio jako ponosan. I onda kada smo shvatili da je njegov kraj blizu i da on neće još dugo izdržati, u jednom od naših razgovora on mi je rekao: - Mače ja sam jako ponosan na sve tvoje televizijske nagrade, ali ajde skloni to u stranu i sedi, napiši roman, uradi ono za šta si se školovala, uradi to za tatu. To je bilo 2007. godine, meni je trebalo dve godine da sednem i da počnem da pišem i to je bio ''Ringišpil'', koji je oborio sve moguće rekorde. Svi kukaju kako su strašno plakali dok su čitali ''Ringišpil'', zamislite kako je bilo meni. Ja sam se raspadala. Ja sam kroz tu knjigu ožalila mog oca. Moj sin je tada imao 15. godina i sećam se da mi je u jednom trenutku, kada sam strašno plakala i pisala, prišao mi je s leđa i zagrlio me i rekao: - Mama, molim te obećaj mi da nećeš umreti dok ne završiš tu knjigu. E onda znate koliko mi je bilo teško. I mislim da se to oseti. Onaj ko čita, prosto ne može te emocije da ne prepozna.

''Nigde nema te'' je izašla skoro, ali da li Jelena već ima nešto novo, neku novu temu?

Imam neke dve ideje koje mi se vrzmaju po glavi. Ali još nisam otišla od ''Nigde nema te'', od junaka, od Italije. Sigurno ću jedno tri meseca napraviti pauzu, odnosno možda u tom periodu počnem da istražujem nešto, ali sigurno neću pisati do jeseni.