Seka Aleksić u rođendanskom blogu priča svoju životnu ispovest. Ona mala Svetlana je sada ostvarena žena...

Pročitajte najnoviju priču Svetlane Seke Aleksić koju je objavila danas, na svoj 33. rođendan. Neke će ganuti, neki će je samo preleteti, ali sigurno nikoga neće ostaviti ravnodušnim.

Isusove godine

Na današnji dan  u prelepom Zvorniku, pored Drine, a podno Majevice, rodila se Svetlana Aleksić, na radost majke Ibrime i oca Milorada... Tako bih počela ovu priču danas kada punim 33 godine. Mama kaže da sam bila dobra beba i da je  priželjkivala devojčicu, kojoj će vezivati kikice, oblačiti haljinice, koja će biti njena mala princeza. Roditelji su se trudili da brat i ja postanemo dobri ljudi, da poštujemo svakog, da nam tokom odrastanja ništa ne fali. Nisam bila ni čestito progovorila, a na porodičnim okupljanjima sam uživala da zabavljam goste. Obukla bih najlepšu haljinicu, uzela bilo šta što mi liči na mikrofon, stala bih ispred njih i  pevala im. Oni su tapšali i smejali se, a ja sam bila srećna, najsrećnija! Tata me je odveo na koncert Vesne Zmijanac koju je obožavao, a tu ljubav je preneo i na mene. Ja sam je gledala kako peva, kako vlada scenom u hali pred ogromnim brojem ljudi, tada sam već znala da je to ono što želim: da jednog dana stanem pred hiljadama ljudi, da im se poklonim i pevam.

Moji rodtelji su se kasnije razveli, mirno i dostojanstveno, brat i ja smo nastavili da živimo sa majkom u Zvorniku, a majka kao majka - vredno je radila, davala nam  svu pažnju, dok smo mi išli u školu, družili se sa svojim vršnjacima, vodili onaj bezbrižan život što detinjstvo nosi i sanjali svoje snove. U školi sam najviše volela muzičko, probe našeg hora i priredbe koje smo imali, a volela sam kad bi nam naš učitelj pričao o istoriji, o dalekim zemljama, o drugačijim kulturama i ljudima.

Onda je u trenutku nestalo sve, onako bukvalno, preko noći.
Ratni vihor je nosio sve pred sobom. Napustili smo grad, ostavili sve. Nestale su uspomene, one opipljive stvari koje nemaju neku materijalnu vrednost ali nas sećaju na detinjstvo, a za nas same vrede najviše na svetu, sećaju na odrastanje, na lepe bezbrižne dane. Hiljade i hiljade ljudi ostali su bez krova nad glavom, bez posla, bez svega... Nismo znali gde su naši prijatelji, a onda su počele da stižu tužne vesti. Slušala sam kako odrasli pričaju o ljudima koje sam poznavala, o roditeljima mojih drugova, koji su izgubili svoje živote. Moju kuću, moje dvorište zamenila je trošna soba, naš prinudni smeštaj. Četvrti razred sam nastavila u Banji Koviljači. Bilo je teško biti tek tako prihvaćen od strane ostale dece, koja su već tri godine zajedno išla u školu. Koliko god pitoma, nežna i iskrena bića, deca znaju biti i surova. Pričala  sam ijekavski što je njima bilo smešno. Nisam imala novca za užinu, nosila sam je od kuće. Nisam išla na ekskurzije, niti kao neki moji vršnjaci  žiletom sekla patike da bih dobila nove koje su tada bile u trendu. Ja sam imala jednu sliku. Crno-belu sliku moje majke koja me drži u naručju. A moja majka je radila dva posla. Mučila se i trudila da ne budemo gladni, da nam nekako ublaži sve. Krila je svoju brigu, krila je svoj umor, nikad se nije žalila. Pored svega lošeg što nam je život doneo nije pokazivala mržnju, gnev... Učila nas je da cenimo rad. Nastavila je da se bori, nije pala, iako smo bili bez ičeg svog. Uveče, kada legnem ja bih sanjala budna. Maštala bih kako imam svoju kuću, dvorište kroz koje trčkara psić i laje. Maštala bih kako moja majka ima vremena da popije kafu sa prijateljicama, kako se smeje i uživa. Maštala sam da će realnost koju živimo  jednog dana biti samo ružan san. Tako sam želela, tako sam JAKO ŽELELA da sve to što se desilo prođe, a znala sam da će proći, znala sam da će proći AKO NE ODUSTANEM od onog što želim, da treba da se borim. Znate, život je takav, kao mirno more, a onda veliki talasi sruše sve u jednom mometu, a pred vama je vreme da sve ponovo izgradite.

Završavala sam osnovnu školu, a već sam profesionalno počela da se bavim pevanjem. Imala sam 14 godina. Moj brat i majka su bili u šoku kada sam im rekla da time želim da se bavim. Mama to nije odobravala. Govorila mi je da moram da završim faklutet, da imam profesiju, a onda mogu da radim šta hoću. Ali ja sam već imala svoju profesiju, već sam je odabrala. Iskradala sam se da bih išla na nastupe sa bendom, lagala sam da idem kod drugarice da učimo, znala sam da moram da se posvetim onome što umem i što volim, znala sam da će se moj trud isplatiti, ali tada sam to morala da dokažem i svojim najmilijima, da ne bi brinuli. Već sam bila na svojoj koži osetila da ma kakav bio, u trenutku možeš izgubiti sve. Već sam znala da u životu niko nije pošteđen gubitka. Osetila sam nepravdu koju nisam izazvala ni ja ni niko moj, ali to me je samo činilo jačom da budem uporna ali mudra, tvrdoglava ali ne i bahata, da budem brza ali nikako ishitrena.

Da bi uspeli morate imati čvrst stav. Morate ga pokazati i drugima, da vas ne bi pokolebali, čak i ako su  to  vaši najmiliji. Naravno da će biti uz vas u porazu, ali ne smete ni pomišljati na poraz.  Ako počinjete nešto i stalno mislite da nećete uspeti u tome - prosto nećete ni uspeti.

Pesma se  peva dušom i strpljenjem. Ne mogu vam misli biti tamo negde, ne smete odlutati, dok pevate publici koja je ispred vas.

2001. godine sam snimila svoj album prvenac, koji je objavljen godinu dana kasnije, posle festivala "Moravski biseri", gde sam nagrađena od strane publike. Naravno da sam imala tremu, koja je nestajala svakim aplauzom tokom izvođenja pesme, što mi je davalo snagu.

San je postao java. Nisam se obazirala na one koji su me nazivali ružnim imenima, koji su pokušali da omalovaže moj rad, išla sam napred. Devojčica koja je pevala ispred ogledala sa dezodoransom u ruci je porasla i pevala pred hiljadama ljudi, na sceni, uz pratnju benda. Obišla sam mnoge zemlje. U dalekoj Kanadi u publici sam prepoznala svoju školsku drugaricu. Zagrlile smo se, krenule su nam suze.
Surova realnost kroz koju smo prošli moja porodica i ja danas jeste samo ružan san, ali i lekcija. Ne prođe dan da se ne setim kako smo živeli i kako smo sve izgubili. Ne prođe dan da ne zahvalim Bogu što smo danas živi i zdravi.

Dragi moji roditelji, oprostite mi ako sam vas ikada uvredila. Iako ne živite zajedno ja vas podjednako volim. Vi ste mi podarili život. Vi ste se brinuli, trudili, propatili. Nek vas život više nikad ne zaboli, VOLI VAS VAŠA SVETLANA NAJVIŠE!

Dragi moj Veljko, prišao si mi kao muškarac ženi, dao mi svoje srce, ja sam ti svojim uzvratila. Ti si moj zaštitnik, moja sigurnost, ti si kralj mog života. VOLIM TE!

Drage moje lepotice i lepotani, hvala vam na snazi koju mi dajete, na podršci, na gestovima pažnje. Volim vas, hvala vam što ste uz mene!

Mojim dragim prijateljima veliko  hvala na poverenju i ljubavi koju mi daju, na svim lepim trenucima kada se smejemo i uživamo u životu.

Pripremam rođendansku žurku, želim da okupim sebi drage ljude. Stanem ispred ogledala, nasmejem se, jer ona malena Svetlana je sada odrasla i ostvarena žena.  To maleno dete koje je sanjalo svoj san, ta uporna i vesela devojčica sa šarenim šnalicama u kosi, osmehom na licu, sjajem u očima je i danas tu, pred vama...


Ovu i još mnogo iskrenih priča na raznolike teme koje vam svake nedelje poklanja Seka Aleksić, pročitajte na njenoj blog stranici.

Autor: B.B.
Foto: svetlanaaleksic.blogspot.com