Seka Aleksić: Deca su bezbrižni i nasmejani mali ljudi!

Pre samo dva dana mnogi đaci vratili su se u školske klupe, a neki su se u njima našli prvi put. Seka je njenom blogu evocirala uspomene njenog polaska u prvi razred i sreću koju je tada osećala.

Đak prvak

Ove godine tokom vrelog avgusta mediji nisu mnogo prostora dali priči koju sa sobom nosi početak septembra – polazak u školu. Važnije su izgleda bile rekonstrukcije i konstrukcije na političkoj sceni. Uvek se u ovom periodu setim svom prvog školskog dana i mog dragog učitelja Irfana Nevzatovića koji nas je učio da, pre svega, postanemo dobri ljudi. Mnogo je generacija izveo, posvetivši se predivnom zanimanju: radu sa  decom. Tog dana, od svojih najbližih dobila sam prelepu haljinicu, majka mi je stavila šnalice u kosu i povela u školu. Njeno lice krasio je osmeh, a ja sam se osetila tako ponosno, odraslo – krenula sam u prvi razred. Godinama kasnije sam znala istinu, da je taj osmeh bio samo za mene, najveći i najlepši poklon, a u svojoj duši sakrila je svu strepnju, sve strahove, kao i svaka majka koja je prekjuče odvela svog đaka prvaka u školu, svesna da ono maleno detence polako postaje čovek.

I tako, došao je taj dan kada će dete, do tada čuvano od strane svojih najbližih, uvideti da postoji dobro i loše, da postoji različitost, da postoje mnoge stvari za koje nije znao, sada kada je zakoračio u svet. Uvideće razna nadmetanja, a gledajući neke svoje drugare počeće da uči o moći novca – nažalost. Roditelj kao roditelj, trudiće se da njegov mališan ni u čemu ne oskudeva, čak i pored toga što je potrošačka korpa jedne prosečne porodice odavno premašila primanja te porodice (i to u slučaju da su oba roditelja zaposlena), a da ne pričam o svemu što je potrebno tom detetu samo za prvi razred. To roditelji već znaju i nije im lako.
Najviše sam volela muzičko, od matematike sam imala nekakav strah, da bih posle shvatila da mi matematika ide više nego dobro. Najviše sam se radovala kada sam ušla u hor škole, a sreći nije bilo kraja kada sam ispred hora svoje škole počela da nastupam kao solista. Išli smo na brojna takmičenja, a svojoj školi donosili nagrade. Obožavala sam i geografiju – tada prvo prirodu i društvo, a učitelj nam je često pričao o našem gradu, o odraslim ljudima koji su nekada sedeli u tim istim klupama u kojima smo i mi sedeli. Učio nas je da volimo svoju školu, da škola nije bauk, da je se ne plašimo.

Bila sam  pretposlednja generacija pionira. Tog dana sa crvenom maramom oko vrata i teget plavom kapicom polagali smo pionirsku zakletvu. To je bila posebna svečanost kada nije bilo nastave, a našoj priredbi prisustvovali su roditelji, rodbina i stariji razredi. Promene su došle ubrzo. Moj razred nije dočekao da zajedno sa svojim učiteljem proslavi završetak četvrtog razreda. Dva meseca pred kraj tog dela školovanja, umesto da nam učitelj ispriča šta nas dalje čeka, sve priče su prekinute, a mi, tada malena deca, smo se sa svojim porodicama rasuli iz tog prelepog grada bukvalno po celom svetu, sklanjajući se od strahota koje je sa sobom donosio rat. Šta god da se desilo, toliko ružna stvar nije uspelo da mi iz glave izbriše predivne uspomone, godine sa mojim drugarima, bili smo deca, tako bezbrižna i nasmejana koja su vredno učila. Nisam imala nameru da pokvarim jednu ovako lepu temu, ali prosto, ne mogu da se odmotaju dve decenije unazad, a da se ne pomenu neke stvari, veoma loše, koje su stale na put odrastanju mnogoj deci. Srećom, sve je to iza nas. Te generacije đaka sada su stasale i imaju svoje male đake.

Kažu da je roditeljima svojevrsna trauma kad dete krene u školu.  Ne treba se predavati toj "traumi", bitno je da budete u toku, da stalno razgovarate sa svojim detetom, ne da mu  glumite najboljeg druga, već da dete nastavi da vidi autoritet, ali i poverenje u vama, da bi vam se obratilo onda kada ga nešto muči, a mučiće ga, sada kada je među drugom decom, kada kreću prve prepirke, simpatije, razna suočavanja, strah od gradiva koje treba ispratiti… Sećam se prvog školskog dana moje bratanice Helene. To mi je posebno urezano u srcu. Danima sam se spremala za to, a pored uzbuđenja kako je moja malena devojčica porasla tu je bila i nekakva trema, ali i ponos. Otpratila sam je do škole, ona je upoznala svoje nove drugare, bila je veoma srećna. To je bilo ne tako davno, a opet, vreme prosto leti. Gledam je kako raste. Mnogi kažu da liči na mene i ponosna sam na to. Tetkino dete. Kažu tetke su tu da razmaze svoje bratanice i bratance, a roditelji da ih usmeravaju na pravi put. Zašto samo da ih razmazimo? Pa možda će se zbog straha od roditeljskog ukora pre obratiti nama – tetkama, ujacima, stričevima…

Roditelji, osluškujte svoju decu. To su mali ljudi koji će svoje talente pokazati upravo u školi. Neki predmeti će im ići više, neki manje. Ne terajte ih na ono što ne vole – po prirodi stvari to će odbijati i "udaraće" kontru. Nemojte ih terati da imaju sve najbolje ocene, da se beskrupulozno takmiče sa svojim drugarima, prosto ih osluškujte i razgovarajte sa njima, ne kao sa tamo nekim klincima već kao sa sebi ravnima – onima koji će uskoro postati ljudi.

Seka Aleksić je u poslednjom blogu pisala o polasku u prvi razred, svom i svoje bratanice Helene, a sve ostale priče koje je napisala možete pročitati na njenom blogu.

Autor: M.P.
Foto: Facebook