Seka Aleksić o teškim vremenima: Dan kad se muzika nije čula

Ovog puta, Seka je za svoj blog izabrala kao temu "njen Balkan" i dešavanja na njemu koja su ostavila trag u njenom odrastanju. Pisala je o mržnji koja je proizvod "ljudske izopačenosti" kao i rat, a šta je Seka imala da kaže pročitajte u njenom tekstu.

Dan kad se muzika nije čula

Kako je počelo? Niko neće znati da vam kaže. Političari, doduše, će imati razne teorije, ali ljudi koji su prošli taj pakao – neće. Desio se dan kada se nije čula pesma, kada se nije videla igra, baš ono po čemu je narod Balkana nadaleko poznat. Čuli su se pucnji, eksplozije i plač! Ko je počeo, ko je završio... Niko neće znati da vam kaže. Zašto? Više nije bitno...  Ljudska kreacija, proizvod najgore ljudske izopačenosti stvorila je to – RAT! Slušala sam priče mog rođaka, starijeg od mene, koji je proživeo ta čuvena "srećna vremena", koje su ostale bajka ili legenda za ostale generacije, kako bi se samo javio svoj majci i rekao "Hej, ja sam u Trstu, dolazim za koji dan...". Selo društvo u voz lepo i pravac Trst. A šta je bilo posle? Ubrzo potom? Crni veo je prekrio Balkan, čak ni nebo nije bilo isto, Sunce kao da je drugačije grejalo, a u vazduhu se osećao samo dim...

Na kraju svega toga mnoge porodice su zavijeno u crno i ONI KOJI SU TO HTELI, DOBILI SU ŠTA SU TRAŽILI –  MRŽNJU! Da ne ulazim u "teorije zavere", razne priče koje kruže, da ne mislim da su neki  pojedinci prosto tako HTELI, da ne ulazim ni u šta od toga što sam prošla ja i stotine hiljade drugih, možda i milioni! Samo da ćutim, da se setim i da zaplačem... A o mržnji da ne govorim! Gledati nekoga kroz to na koji način se svojom molitvom obraća Bogu, JEDNOM BOGU je takav apsurd da mi nikada neće biti jasno! Jedina stvar koja će mi uvek ostati nerazjašnjena je baš ta – MRZI GA, DRUGE JE VERE. Pisala sam o religiji, pisala sam o ratu, pisala sam o diskriminaciji, ovde sada spajam sve to... Neko ti je odbojan jer je debeo ili mršav! Zapitaj se da taj ČOVEK iza svog osmeha krije nešto! Krije svoju bolest sa kojom se bori, prosto ne želeći da bude predmet sažaljenja drugih, ponosan i sa osmehom ide dalje. Možda više puta nedeljno ide na dijalizu, ali ćuti, možda je žrtva zloćudnog tumora i broji preostale dane svog života, ali ćuti.  Uvek postoji to MOŽDA!  Nikad ne stavite tačku, već zarez!

E tu sve počinje i prestaje... Počinje mržnja, prestaje ljubav – sve ono što čini život i nas ovakvima kakvi jesmo. Sa nekog brda, iz daljine gledaš svoj grad kako gori, a sa tim i tvoje uspomene. Tog momenta prestaju snovi, prestaje sve. To je momenat kada se samo moliš, veruješ, nadaš, da će tvojim najmilijima biti dobro. To je momenat koji ne poznaje ni materijalna dobra ni bilo šta slično, to je suza koja vam curi niz obraz, a čak ni tu suzu ne osećate. TO JE KRAJ jednog dela vas samih. To je rana koja nikad zaceliti neće, ostaće negde skrivena, potisnuta. Ponekad će zaboleti, ponekad će mirovati, ali uvek će  ostati – u vama.

I toliko toga zatvara granice između ljudskih bića! Ne, to nisu državne granice, to su granice ljudskih umova, koje se ne prelaze nekom vizom, pasošem, ne prelaze se nikako. Tamo nema carinika, nema ljudi, tamo ima samo gneva i gordosti. Tamo nema zakona, tamo ima samo prezira. Tamo nema ljubavi već želje da nekome bude loše. Tamo ne vlada ni kralj ni predsednik, već GREH! Tamo vlada zastoj! Taj "granični prelaz" se zove MRŽNJA. .. Tamo se ne čuje muzika. Ah ta muzika, pesma... Ostaće neobjašnjiv pojam. Natera čoveka na suze, natera ga da skače od sreće, pesma... Pogađa u dušu i "ruši zidove" koje su oko te duše... A taj što je podigao te zidove, izaći će sutra na ulicu, opsednut svojom mržnjom, prozivajući svakog za kog smatra da je "drugačiji", izigravaće nedodirljivu kamenu statuu, a noć pre toga suze su tekle tim gnevnim licem... Takav je život. Sigurna sam da su mnogi od vas poželeli da bar na trenutak uđu u nečiji um, tražeći sebe ili način da spozna tu osobu... To je jedino što će ostati neostvarljivo i nemoguće, razvojem i medicine i tehnologije.

Seka Aleksić: Sa ili bez datuma, samo nam je pesma ostala!

Deceniju i više su pustili da moj Balkan gori! Niko se nije trudio da ugasi požar koji se nekontrolisano širio. Požar je prelazio granice i u njemu je izgorelo sve, pa i pesma... Nije se čula dana kada je Balkan goreo, nije se čula muzika u marketima gde su se videle prazne police, nije se čuo u kućama koje su žalile gubitak voljenog bića, nije se čula nigde. Danas se čuje pesma, hvala dragom Bogu. Odjekuje i širi se, PRELAZI GRANICE, ne treba joj ni viza, ni pasoš, nikakav dokument! Pesma će zauvek ostati fenomen ljudske kreativnosti, baš kao što će rat ostati fenomen ljudske izopačenosti!

Ovo nije ni prva, a zasigurno ni poslednja dirljiva priča Seke Aleksić koja svakim novim tekstom na svom blogu ponovo pokaže šta joj muzika znači i koliko joj je bitna, a sve ostale Sekine priče možete naći na njenom blogu.

Autor: M.P.
Foto: blog/Seka Aleksić