Dragana Mirković: Nisam ismevala Sašu Popovića

„Sada definitivno mogu da potvrdim da ću 30. septembra zapevati u Centru ’Sava’. Reč je o velikom humanitarnom nastupu koji se priprema u saradnji sa organizacijom ’Veliko srce’, fondom princeze Katarine Karađorđević i Radio-televizijom Srbije. Iako u neku ruku to jeste, pomenuti događaj ne bih nazvala svojim solističkim koncertom, što će reći da nisam toliko bitna ja, koliko viši ciljevi koje želimo da ostvarimo. Dakle, nema ni govora o bilo kakvom dokazivanju ili napredovanju u karijeri. Ne želim da se dokazujem ni sebi ni drugim, to sam odavno učinila. Jedini cilj jeste prikupljanje pomoći onima kojima je ona preko potrebna. Moje bavljenje humanitarnim radom traje dugo, slobodno mogu reći tokom čitave karijere, ali o tome nikada javno nisam govorila“, objašnjava Dragana na početku razgovora.

Zbog čega toliko bežite od te činjenice, kada to jeste vaš solistički, čak i povratnički koncert, barem kada je Beograd u pitanju?
Pravi, veliki solistički koncert podrazumeva nešto sasvim drugačije. Morao bi da bude na istom nivou, ako ne i bolji od onih koje sam pravila pre deset i više godina, a to iziskuje mnogo vremena, odricanja i stresa, na šta definitivno nisam spremna. U Centru „Sava“ neće biti ni aviona ni kamiona, jer tako nešto nije primereno dešavanju humanitarnog karaktera. Ipak, to ne znači da koncert neće biti dobar, zanimljiv. Radujem se i tome što je u Beogradu jer ću jednim udarcem ubiti dve muve - zadovoljiću svoju potrebu za humanitarnim radom, ali i sve svoje fanove koji na ovako nešto već godinama čekaju. Istina, uveliko se bune što pevam u „Sava“ centru, ali činjenica je da su nas ljudi iz njegove uprave maksimalno ispoštovali, a i prostor je više nego adekvatan ovakvom događaju.

Svoje fanove takođe ste u neku ruku uključili u pripremanje koncerta.
Da, oni su zaduženi za odabir pesama, što će mi biti neverovatno olakšanje. Veliki mi je problem da iz mora hitova odaberem one koji su najviše po ukusu publike. Ovako ću skinuti krivicu sa sebe (smeh)...

I, koje pesme zasad vode?
„Kad bi znao kako čeznem“, „Pitaju me u mom kraju“, „Otkad sam se u tebe zaljubila“, „Nisam ni metar od tebe“, „Plači zemljo“, „Umirem majko“, „Sama“, „Pečat na usnama“, „Eksplozija“... Otpevaću i nekoliko pesama koje su stare i po petnaest godina, a koje su, na moje veliko iznenađenje, tek nedavno postale pravi hitovi. E, u tome mi je pomoć fanova od neprocenjive vrednosti, jer kako bih ja, koja se inače ne krećem po beogradskim klubovima, znala koje su to numere doživele zakasneli procvat.

Nego, šta ćete ako vam Centar „Sava“ bude tesan za sve one koji žele da vas čuju?
Iskreno se nadam da neće biti tako! Ne znam... Lepo bi bilo zbog prikupljanja novca, ali... Ma, doniraću sama istu sumu samo da ne ponavljam koncert (smeh)...

Kažete da se humanitarnim radom bavite tokom čitave karijere. Zbog čega nikada javno na tu temu niste govorili?
Razlog je jednostavan - nisam želela da skupljam jeftine poene. Ali evo, kada je to već tema, neću kriti da novac redovno dajem u humanitarne svrhe. E sad, umesto koncerta koji ću održati, mogla sam da doniram sumu koja se očekuje, ali ne bi to bilo to. Poenta je u afirmisanju humanitarnih organizacija i podsticanju drugih kolega na slične aktivnosti.

Šta u dvadeset i šest godina dugoj karijeri pamtite kao najveći lom?
Definitivno me je najviše povredio neko ko je sa mnom dugo radio. Neko ko je postao moćan, a prethodno je bio u ekipi Dragane Mirković. Nije me ispoštovao, a bila sam mu veliki prijatelj i neko ko je za njega uvek bio tu. Da, to iskustvo je bez sumnje ostavilo najveći ožiljak. Ipak, nisam neko ko ume da mrzi. S druge strane, srećna sam što posle gotovo tri decenije duge karijere mogu sebe da pogledam u ogledalo a da se ne postidim. Mogu bez straha da stanem pred svog supruga i decu, koja više nisu toliko mala, i budem sigurna da me u njihovim očima ništa ne može diskreditovati. Najgore što jednoj ženi može da se desi jeste da neka prljava stvar iz prošlosti ispliva pred oči njenih najmilijih. Na sreću, nemam strah te vrste, i to me čini neverovatno snažnom.

 U kojoj meri decu štitite od pisanja štampe?
U maksimalnoj! Samim tim što živimo u Beču, Marko i Manuela nemaju ama baš nikakvog dodira sa srpskom štampom. Pokažem im novine samo kada porodično izađemo u njima. I to samo tih nekoliko strana, plašeći se da u ostatku nema golišava fotografija neke koleginice (smeh)... Nema potrebe da je sutra, ako nam dođe u kuću, moja deca gledaju drugim očima. Zašto da ne izbegnemo neprijatnu situaciju.

Zanimljivo je da su vaša deca tek nedavno saznala čime im se bavi mama.
Od velike želje da ih zaštitim od sopstvenog imena, malo sam preterala, otišla u krajnost. Na kraju su sami zaključili da s njihovom mamom nešto nije u redu, da se tako izrazim. Šetala sam sa Markom centrom Beča i, kao za inat, na svakih pet minuta su me zaustavljali radi slikanja, autograma, pozdrava. Posle petnaeste takve situacije sin me je začuđeno pitao: „Mama, zašto ti nisi obična mama?!“ Videvši da je vrag odneo šalu, stavila sam decu ispred sebe i objasnila im čime se bavim. Manuela je uzviknula: „Mama, pa ti si star!“ Nakon što sam se pred rođenom decom zacrvenela kao bulka, potvrdila sam njenu konstataciju, na šta je odmah usledilo novo pitanje: „Mama, da li si ti star kao Hana Montana?“

I, kako su reagovali na vaše pesme?
Marko nije bio nimalo oduševljen (smeh)... Budući da odrasta na roku i repu, to je sasvim razumljivo.

Imaju li ambicije da se bave istim poslom kao i vi?
Oboje su, primećujem, veoma talentovani, ali na moje veliko zadovoljstvo, zasad ne pokazuju interesovanje za profesionalnim bavljenjem muzikom. Skromni su i povučeni. Ne daj bože da ih izvedem na scenu. Obična su deca i baš volim što su takvi. Takođe, još uvek su mali da bi ispoljavali ambicije, ali da su za mnoge stvari talentovani, jesu. Odlično crtaju, imaju talenat za instrumente, Marko fantastično igra fudbal i samo tako puca levom nogom. Primerna su deca i najbolji učenici u školi.

Za mesec i po dana obeležićete jedan poseban jubilej...
Da, deset godina braka sa Tonijem. Moram da priznam da sam na strašnim mukama kako da mu tog dana pokažem koliko ga volim. Šta god da mu poklonim neće imati efekta, jer sve što je želeo odavno je sebi priuštio, a i u materijalnim stvarima ne uživa preterano. Iskreno se nadam da ću smisliti nešto originalno. Istina, već imam neke ideje, ali o tom potom.

Kada se osvrnete na prethodnih deset godina, kakva slika dominira?
Utisak velike neverice! Naš brak prevazišao je čak i moja najsmelija maštanja. Ne mogu da verujem da sam imala toliku sreću da pronađem osobu koja je, u pravom smislu te reči, moja druga polovina, osobu od koje za 10 godina braka nisam čula nijednu ružnu reč, osobu koja nikada nije povisila ton...

Zar je moguće da u vremenu kada se brakovi raspadaju kao od šale niste imali niti jedan lom?
Kakav crni lom, to je preteška reč. Pa u karijeri nisam imala nijedan lom, a kamoli u braku. Najiskrenije. Mada, moglo je da mi se dogodi da sam odabrala pogrešnu osobu... Toni i ja smo apsolutno isti i upravo je to recept uspešnog braka. Ma i ta reč „uspešan“ zvuči preslabo za ono što nas dvoje imamo. Ljudi koji me poznaju, dok budu čitali ovaj intervju, kratko će reći: „Da, to je Dragana“, dok će biti i onih drugih koji će konstatovati da se foliram i da fantaziram. Da pričam limunade