Seka Aleksić: Majko moja, šta reći? Hvala ti!

Danas je Seka objavila još jedan tekst, a ovaj je posvećen njenoj majci pa se kroz njega provlači i priča o detinjstvu. Priča nije ništa manje potresna od prethodne pa pripremite papirne maramice pre čitanja teksta.

Majko moja, šta reći? Hvala ti!

Prošli smo šta smo prošli, pobegli od rata sa torbom stvari, ONA je bila borac, da mene i brata odgaji kako dolikuje detetu. Jeli smo pasulj i hleb i ništa nam nije falilo, ali bilo je dana, sećam se, kada smo svo troje ležali i plakali zajedno. Gledam je danas, ona ima sve, ali želim, tako jako želim, da joj nadoknadim muku koju je prošla kroz život, ali znam, ne mogi izbrisati sećanja... Sećam se, to izbeglištvo. Razred je išao na more, ja nisam. Nju je bolelo, znam, sigurno znam, bolelo je što to nije mogla da mi priušti, ali ja shvatam i ne stidim se – ne stidim se što nisam imala. A ona, dala mi je mnogo toga, pre svega od nje sam nasledila tačnost, da sve uradim na vreme, kao i iskrenost, pedantnost. Učila me je i da kuvam. Tek sam prešla osmu godinu kada sam napravila prvi hleb... Bio je tvrd kao kamen, ali smo svo troje jeli kao da je najmekaniji, najlepši na svetu. Kupala sam se u koritu, jer nismo imali kupatilo, ali ni to, pa i ništa drugo mi nije smetalo da budem najnapredanije dete u razredu, kako je govorio moj učitelj Irfan Nezvatović.

Sve ovo pišem jer želim da podstaknem ljude da ne odustaju, da se bore, da sanjaju svoj san i da ga ostvare. Nema odustajanja! Ja nisam odustala! Molite se Bogu, zahvalite mu na onom što vam podari, jer i ako se nešto loše desi – od Boga je, a samo On zna zašto je to tako, možda da bi smo poštovali ono što imamo. Verovala sam mnogo, vera je neopisiva snaga. Svemu tome je mene moja majka učila. Posedim sa njom, ponekad se desi da se dugo ne vidimo zbog mojih nastupa, gledam je tako i slušam, kako mi mirno priča. I tada, sama sa njom, mislim da ne umem da joj kažem koliko je volim i koliko mi znači, jer se stidim. Ne prepoznajem samu sebe u tim situacijama, a volim je. Volim je beskrajno i bezuslovno. Sa njenom slikom u glavi ležem i budim se. Hvala joj što mi nije pružila izobilje u detinjstvu jer sam postala čovek... Hvala joj što se mučila, patila, da nam ne fali ništa, da ne budemo gladni, ali da i brat i ja naučimo da cenimo život i ono što imamo. A eto, imam toliko obaveza. Ne stignem da joj posvetim vremena, onoliko koliko bih želela. Ona se možda naljuti, ne pokazuje mi to, ali nikako ne znači da je manje volim. Isto je volim. Majka se voli ceo život, a onda... kad vreme uzme svoj danak... kada je izgubiš... i tada je voliš... voliš je zauvek! Majka... Devet meseci nas nosi ispod svog srca, osetimo svaku njenu emociju: sreću, nervozu... Niko se nikad neće brinuti o vama kao ona, niko vam nikada neće dati podršku kao ona, samo joj se obratite, razgovarajte, govorite... Ona je jedna – krv vaše krvi. Ona me je naučila da je laganje jedan od najvećih grehova. A ja, lagala sam nju ponekad. Iskradala sam se ne bih li nastupala sa svojim bendom. Pisala sam, nije htela da budem pevačica, nije dozvoljavala. Sada znam da je ponosna na mene. Moja maki, moja duša... U stvari mislim da nije znala, majka prosto "pročita" svaku laž svog deteta. Nisam je pitala, ali mislim da je sve znala, i mogu misliti koliko se samo brinula. Ćutala je. Pustila me je da se bavim onim čime želim, a samo ona zna šta joj se dešavalo u umu i duši: toliko brige, toliko svega... Nije stala ispred mene, stala je UZ mene, moja majka.

Godine su prošle... Smenjivala se godišnja doba... Padalo je lišće, padale su kiše, padao je sneg, vreme se menjalo, mutilo, a ona, ostala je ista. Ista ona žena, isti onaj borac koji me je podstakao da i kad kreneš od nule možeš postići mnogo. Teško mi je dok ovo kucam, mislim na nju, i stalno se vraćam u prošlost. Kako se samo trudila da na osetimo taj teret izbeglištva, baš to što je prošlo mnogo nas. Setim se njene borbe, setim se kako je radila dva posla, setim se kako je činila sve da meni i bratu ništa ne fali. Sad znam, sad shvatam, umorna od posla, posvećivala nam je svu svoju pažnju. Glumila je, jer i kad je nešto boli ćutala je. Mene boli svaka njena bol, mene boli svaka njena suza, nek me opeče kao na ranu so, samo da nju ne boli... Majko, šta reći, hvala ti. Zahvaljujući tebi sam ovo što jesam, dušo moja, moje sve.

Mnogo sam uspeha ređala za sobom, a onda se desio koncert u beogradskoj Areni... Moja pesma "Rodjena s vukovima", posvećena mojoj majci. Najsrećnija sam bila kada sam na svom solističkom koncertu mogla da pokažem koliko mi moja majka znači. U isto vreme moje srce je treperilo od sreće, jer sam sa njom i sa svojim fanovima podelila koliko mi znači... Pevala sam pesmu, mislila sam da ću zadržati suze, plakala sam, kao i oni koje sam videla ipred sebe, a na video bimu su išle ove reči: "Majko, tvoj dah me je grlio i kada sam bila miljama daleko i kada sam započinjala i završavala svaku svoju borbu, rađala svaku svoju nadu, ranjena gušila tugu, srećna se smejala iz sveg glasa. Bez tebe, bez tvog srca koje zna samo za ljubav, a ne zna za granice, nikada ne bih osetila nebo na svojim dlanovima. Zajedno u svemu i bez ičega, i svime što želimo delile smo i delićemo sve što život nosi: neka se čuje do zvezda - hvala ti.“

Poznato je da je Seka Aleksić iskrena i otvorena osoba koja ne sakriva svoj život ni kada je tužna ni kada je srećna pa ćemo verovatno imati prilike da redovno "zavirimo" u njeno srce kroz priče koje objavljuje na svom blogu.

Autor: M.P.
Foto: Tumblr