Seka Aleksić otvorila svoju Dečju dušu, pročitajte njen dirljivi tekst!

Iako ne voli da javno priča o tome i da se hvali kako pomaže u mnogim humanitarnim akcijama i organizacijama, javno je podelila sa svima dirljivu priču pod nazivom "Dečja duša", o svom detinjstvu, koja sigurno svakoga ko je pročita ne ostavilja ravnodušnim. Da li je Sekina odluka da ovo napiše povezana sa njenim aktivnostima ne zna se, ali bez obzira na motiv, poruka je ista, čuvajte dete u sebi!


Dečja Duša

Često se setim svog detinjstva. Zaista šta god da se dešava, dečja duša, nevina i bezbrižna, naivna i neiskvarena... Dete živi onako kako može, kako mu se pruža i koliko mu se daje... I zadovoljno je. Ne poseduje u sebi prokletstvo odraslog čoveka da grabi, gazi... Imala sam priliku, u više navrata, da sama uvidim decu koja teško žive, koja uveče ležu gladna, ujutru se bude, a i pored toga sutradan im lice krasi osmeh. Mnogi od njih su svojevrsni domaćini u svojoj kući, bez jednog od roditelja, pomažući svojoj bolesnoj majci, ocu, baki... Možda sam imala tu sreću u nesreći da strahote rata prođem vrlo mlada, zajedno sa svojim bratom, a zaštićena od strane majke, koja se neumorno trudila da nam ništa ne fali. A sanjala sam svoj san, tada tako nedostižan.

Trudim se da sačuvam to dete u sebi, nikad ga neću pustiti. Moji saradnici kažu da sam surovi profesionalac. U poslu i jesam, profesionalizam i ozbiljnost pristupa poslu su garancija uspeha. Kao devojčica volela sam da idem na koncerte Lepe Brene, Vesne Zmijanac... Gledala sam ih kako vladaju scenom, kako im publika skandira i zamišljala sebe, kako ću jednog dana, stajati tu, na njihovom mestu i doživljavati to isto. U tim mojim mislima, maštanjima sve je delovalo tako slatko, šljašteće i blistavo – jednom rečju sjajno. Ispred ogledala bih pevala, pravila raznorazne pokrete, ponekad bi mi se brat smejao, zadirkivao me... Kasnije sam počela da pevam sa bendom i naišla na negodovanje svoje majke. Priznajem, bilo je dana kada sam se iskradala iz kuće zbog zakazanog nastupa, neposredno pošto sam završila osnovnu školu. Kasnije, korak po korak, da ne ponavljam svoju priču, iza sebe imam šest muzičkih albuma, karijeru kojom sam zadovoljna, supruga kojeg volim i mogu reći – živim svoj san, san iste one male devojčice koja je pred strahotama rata morala da napusti svoj grad, prijatelje, detinjstvo, eh, da je ta moja priča jedinstvena, na žalost nije, česta je, prečesta, mnogo je takvih. Mnogi su ostali bez svega što su teškim radom stekli... Mnogi dan danas žive na ivici egzistencije...
Volja za životom je jača od svega, ljudski um je najjača "mašina" na svetu, neistražena poput svemira. Tu se krije sve. Najteže je krenuti od nule, a najlakše je odustati od svega. U životu se treba boriti i ne plašiti se. Volja je dobar saveznik, a strah neprijatelj koji će je sputati. E tu volju prepoznala sam na licima mnoge dece koju sam videla, koja su bez roditeljskog staranja, ili teško obolela, koja prepešače kilometre kako bi došla do škole, a onda se vrate, obavljaju kućne poslove, stignu da uče i budu dobri đaci. Kada posustanete, kada pred sobom ne vidite izlaz probudite to dete u sebi, ako se uspavalo, tu je, tu je dok je vas, samo se, eto, uspavalo. Ono će vas uputiti, vratiti osmeh na lice i naterati da idete dalje.

Ljudi danas, a možda je tako bilo oduvek, većinom cene materijalne stvari. Da, lepo je nositi skupu modernu torbu, imati, kako bi se reklo "dobre krpice", putovati, ići po raznim dešavanjima, da, sve je to lepo, ali prozirno poput celofana. Ja sam javna ličnost. Kad se upali crveno dugme na kameri moje lice mora da bude nasmejano, kada sam na nastupu moram se dati svojoj publici, svojim vernim obožavaocima, iako sam neraspoložena, iako mi se baš tog dana desilo nešto loše, ali osluškujem ljude, gledam te osmehe i to me pokrene, zaboravim na sve. Da, a kod kuće sam u trenerci, volim da podignem kosu, zavalim se u krevet i čitam knjigu, odgledam film, da – potpuno obična žena. Volim da pripremim  jelo za svog supruga i prijatelje. Često i zaplačem, ali kad me niko ne vidi... Volim da odem kod svoje mame, da se ispričam sa njom  i popijem najlepšu kafu na svetu, koju ona sprema. Sve u svemu jedna sasvim obična žena, da se ne bavim ovim poslom ne bih se libila da radim bilo šta drugo. Ali čovek prosto mora znati šta hoće, nesrećan je taj koji ne zna šta može. Jednom kada krenete ne zastajkujte, budite skromni i strpljivo krenite prema svom cilju, ali tim putem ne zastajkujte i kamenom gađate svakog psa koji bude lajao, jer, vreme će proći, a do cilja stići nećete, i uvek, ali uvek čuvajte to dete u sebi, ono će vam vratiti osmeh na lice i pomoći da nastavite dalje.

Ako su vam krenule suze, ne stidite se, ako ne znate gde dalje, podignite glavu, ako ste izgubili svoj pokretač i volju da živite, poslušajte Sekin savet: probudite dete u sebi i ne sumnjajte u svoje sposobnosti! Ovaj motivišući tekst koji će možda nekoga naterati na suze, porukom o pozitivnom razmišljanju vratiće osmeh na lice, a možete ga naći na Sekinom blogu.

Autor: M.P.